Љубица – Цуца Сокић рођена је 9. децембра 1914. године у Битољу, где се њена мајка Ружа затекла у избеглиштву почетком Првог светског рата. Мирно и срећно детињство, на којем се темељи њен поглед на свет и приступ уметности, провела је у Београду, на Дорћолу. Њен отац Манојло Сокић, народни посланик, демократа, човек широке културе, био је новинар и власник листа Правда. У породици је млада уметница налазила подршку и разумевање за своја будућа професионална опредељења.

Цртање у Другој женској гимназији у Београду учила је код Зоре Петровић, с којом се касније и спријатељила. На Уметничку школу у Београду уписала се 1930. и до 1934. године студирала је сликарство на Наставничком одсеку, код Васе Поморишца, Љубе Ивановића и Бете Вукановић. Затим је до 1936. била на Академском течају код Ивана Радовића.

На усавршавању у Паризу боравила је од 1936. до 1939. године. Посећивала је часове вечерњег акта у Académie de la Grande Chaumière, а почела је да учи графику на Ecole des Beaux Arts. Осим самог града и људи, снажан утисак на њу оставили су Лувр, бројне изложбе, пре свега она Сезанова из 1936. Инспирисао ју је опус интимиста Бонара и Вијара, дела Шардена и Пикаса. У Паризу се дружила с нашим уметницима Бором Барухом, Алексом Челебоновићем, Пеђом Милосављевићем, Јурицом Рибаром, Иваном Рајном. Младе уметнике привлачио је интимизам, уметност набиста, фовисти, односно постфовисти. Сокићева је прочистила свој цртеж, а линију је свела готово на матисовску арабеску. Радила је рафиноване и продуховљене ведуте стишане гаме, вијаровске жанр сцене. Тада је формирана прва, рана, интимистичка фаза стваралаштва Љубице Сокић.

Следећа фаза – фаза наглашенијег реализма – која је трајала и током окупације и после рата, везана је за повратак Љубице Сокић у београдски круг уметника. Године 1940. била је један од оснивача групе Десеторица. На самом почетку рата, 1941, умро је сликаркин отац, током рата је изгубила многе пријатеље уметнике и све је то на њој оставило трага. За време рата пред бомбардовањима је избегла у село Болеч. Тада је имала много слободног времена и посвећивала га је углавном сликарству.

После рата Љубица Сокић учествовала је на изложбама организованим у корист рањених бораца. Била је и на радној акцији, али није престајала да црта. Уметност соцреализма није осећала као своју. С породицом је 1948. исељена из куће на Топчидерском брду, па је остала без простора за рад. Током лета исте године, на позив Дејана Медаковића, боравила је у Сремским Карловцима. Уживала је у природи и лепоти старог града. Ти призори остали су њена трајна инспирација, а у њеном опусу издвојиће се још једна потфаза. У лето 1950. путовала је с групом уметника бродом од Пуле дуж југословенске јадранске обале – и током тог путовања сликала је пејзаже.

Београдски уметнички круг опет је почео да делује. Организоване су самосталне изложбе младих уметника, а 1951. излагала је и Љубица Сокић с дугогодишњим пријатељем Душаном Ристићем. И тада, после незадовољства илустративношћу слике Киша из 1951, настале у скученом стану у Браће Југовића – слике коју је критика хвалила – Сокићева је почела да трага за новим изразом. Године 1952. поново је отишла у Париз, а затим је путовала и у Енглеску.
Средином шесте деценије сликарка је дефинитивно напустила миметички реализам и упутила се у правцу апстракције, започевши фазу интерпретације доживљеног, коју назива својим „чистилиштем“, а коју стручњаци дефинишу као посткубистичку. Њена борба са самом собом вођена је у тежњи да се слика пречисти, ослободи нарације и свега сувишног. Током 1956–1957. настају дела којима је уметница коначно била задовољна и која сматра прекретницом у свом опусу.

На даље, смелије промене у њеној уметности утицао је и прелазак у нов радни простор. Године 1960. сликарка је наследила атеље Зоре Петровић у згради Коларчеве задужбине и тада је коначно могла да отпочне с континуираним радом. И општа ликовна клима погодовала је њеним истраживањима у сфери уметничког израза; сасвим нерадикално, неко време експериментисала је и са енформелом. Само период од краја шесте до почетка осме деценије може се сматрати потпуном апстракцијом, формално геометријском, у стваралаштву Љубице Сокић. Суштински, њена дела остала су блиска лирском току у модерном сликарству.

После апстрактне фазе у сликарство Љубице Сокић 1972. године, без наглих прелома, у складу с њеном смиреном личношћу, вратио се предмет, али третиран на нов начин, прочишћен и ослобођен описивања. Уметница се у тој „неофигуративној фази“ „метафизичког реализма“, која траје и развија се до данас, изнова окренула блиским мотивима. То није био повратак на старо већ окретање самој себи. Сликарство Љубице Сокић из осамдесетих и деведесетих година, као и оно из прве деценије XXI века, настало је на основу синтезе искустава из седамдесетих.

Од 1948. до 1972. била је професор на Академији ликовних уметности у Београду. Предавала је акварел, па сликарство. Код ње су студирали Ћелић, Србиновић, Оташевић, Богојевић, Крсмановић и многи други. Трудила се да ученицима дâ потпуну слободу у развијању индивидуалности, сматрајући професуру, уз креативни рад, најлепшим позивом за уметника.

Уз сликарство и педагошки рад, бавила се и илустрацијом књига. Joш током студија цртала је дечији стрип за Правду, а после рата илустровала је Полетарац, Змај, Пионир, Пионирске новине. Израдила је илустрације за више од тридесет дечијих књига.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је 1968, а за редовног 1978. године. Добитник је двадесетак награда за уметничко стваралаштво (Савезне награде за сликарство ФНРЈ 1948, Седмојулске награде 1972, Октобарске награде града Београда 1978, Вукове награде 1993, Политикине награде из фонда Владислав Рибникар 1995, награда за илустрације, као и многих других).

Први пут је излагала с групом југословенских уметника у Galérie de Paris 1937. године. Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. По повратку из Париза у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић приредила је 1939. прву самосталну изложбу. Следе бројни самостални наступи у Београду, Паризу, Нишу, Зрењанину, Суботици, Земуну, Сомбору, Новом Саду, Краљеву, Сарајеву, Лазаревцу, Пожаревцу, Сремским Карловцима, Крагујевцу, Ћуприји, Врњачкој Бањи, Пироту, у многим местима и по неколико пута.

Јелена Межински Миловановић