Богић Рисимовић Рисим припада првим генерацијама младих школованих сликара који су почетком педесетих година прошлог века у узаврелој атмосфери општег друштвеног, економског и културног полета учествовали у стварању нове уметничке сцене, развијајући се и сазревајући упоредо са појединим облицима послератног модернизма српског и југословенског сликарства. Током три и по деценије стваралачког рада прошао је особен, сложен и целовит развојни пут у којем је завичај био исходиште и непресушна иконографска потка у стварању чистог језичког простора и пут ка интегралном уметничкоом делу универзалног значења. Судбинска везаност за боју започела је у раном детињству у живописном окружењу бојаџијске радње његовог оца, што је у Рисимовој свести уткало живу колористичку матрицу и у многоме одредило његово сликарско биће. Стваралаштво је почео сликама завичајне носталгије прожетих духом, етиком и естетиком крајпуташа и надгробних сеоских споменика Драгачева, а потом, преко слика сетних, тајанствених простора стварне и имагинарне градске атмосфере испуњених симболиком пролазности, отуђености и усамљености савременог човека, стигао до представе универзалног и метафизичког завичаја, до слика чистог поетског доживљаја, којима је дефинисао свој филозофски и егзистенцијални став.

Рисимову тематску везаност за завичај треба посматрати у ширем социолошком и културолошком контексту великих демографских померања из првих поратних деценија у земљи када се од патријахалног, углавном сеоског човека, готово преко ноћи стварао лик новог, модерног човека урбане цивилизације упрегнутог да изнесе нагли, технички и индустријски напредак новог друштва. Велики резови који су се у то време дешавали у друштву, политици и привреди залазили су у духовну и психолошку сферу појединца нарушавајући осећај равнотеже и унутрашњег спокоја којег је завичајај као место где живот тече у изворним и једноставним облицима постојања означавао, а који ће се у његовој свести све чешће поистовећивати са сликом изгубљеног раја. У исто време као реакција на идеологију и програме социјалистичког реализма који је многе и важне егзистенцијалне теме тог доба занемаривао, у српском сликарству и уопште у уметности педесетих завичај је као компонента идентитета постао водећа естетичка максима која је кроз повратак детињству, коренима и архетиповима многим уметницима, међу којима и Рисиму, била не само снажан стваралачки подстицја већ и трајна језичка и поетска средина. У њој је Рисим организацијом слике у надреалистичком проседеу чисто ликовним средствима: линијом, светлошћу, бојом, материјом, површином, као и валерским, тонским и, нарочито, просторним односима, стрпљиво изграђивао своје сликарство у којем је, по речима Лазара Трифуновића „желео да слику детињства трајно учврсти и сачува, створивши и више од тога: пријатну и топлу општељудску уметност скројену по мери човека“, која и данас плени својом лепотом и хуманошћу.

Биографија

Богић Рисимовић Рисим је рођен у Чачку 1926. године. Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1949. године у класи професора Михаила Петрова и Ђорђа Андрејевића Куна. Поред сликарства успешно се бавио филмском сценографијом за филмове Пурише Ђорђевића, илустрацијама у дневним новинама, листовима, часописима и књигама, писао поезију и текстове о уметности. Био је професор цртања на Факултету примењених уметности у Београду. Излагао је на великом броју самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је неколико најважниjих награда за уметност и културу, међу којима су Награда Политике, 1958, Златна арена за сценографију на Филмском фестивалу у Пули 1970. године (филм „Бициклисти“ Пурише Ђорђевића) и Октобарска награда града Београда, 1986. године. Умро је 1986. године у Београду.

Спомен-збирка Богића Рисимовића Рисима

Збирка је оформљена 1992. године, пошто је Рисимова породица поклонила 40 слика, неколико стотина цртежа, скица, илустрација, литерарну заоставштину и архивску грађу Скупштини општине Чачак, са намером да то као целина буде основа за уметников легат. Стручни послови су поверени Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ која је у свом фонду већ поседовала 16 Рисимових слика, чиме је омогућен доста добар преглед стваралаштва овог значајног српског сликара. За потребе чувања и излагања збирке реконструисана је стара кућа у Господар Јовановој 11, која се као изложбени простор Галерија Рисим, користи и за друге програмске садржаје. Слике и цртежи из збирке повремено се излажу не само у том простору него и у другим срединама.