Одмах по завршетку већ традиционалне изложбе студентских ликовних радова у ужичкој Градској галерији под називом "Они који долазе" уследила је ова ретроспектива дела сликара Зорана Матића као део другог добро осмишљеног циклуса "Они које не заборављамо".

Зорaн Матић је рођен у Сребреници, 1960. године. Завршио је Школу за примењену уметност у Новом Саду 1979, а дипломирао на новосадској Академији уметности, одсек сликарства, 1985. године, у класи професора Душана Тодоровића. Магистрирао је на истој Академији, смер цртање, у класи професора Милана Блануше. Од 1986. је био члан УЛУС-а. Излагао је на више групних и самосталних изложби. Нови Сад, Вршац, Београд, Ваљево, Ужице, Ариље, Ниш, Лондон, градови су у којима је и још је требало да излаже. Био је професор Уметничке школе у Ужицу. Kao изабрани асистент-приправник, радио је и на Учитељском факултету у Ужицу за предмет Методика наставе ликовне културе. Живео је у  Бајиној Башти. Његов животни и сликарски пут прекинут је 2004. године и тада смо остали без друга и пријатеља али и без једног од стубова развоја српске савремене уметности.

Био је изванредан, студиозан цртач и графичар, карактеристичан по експресивним, брзим, одсечним потезима, по способности да густом линијом фигурама да готово скулпторалне облике, вешто приказујући сенку, светлост и атмосферу. Колико је у појединим сегментима цртежа био дисциплинован и прецизан толико је у другим деловима постајао интензиван, немиран и драматичан. Осамдесете године су вратиле делима објекат, чулност, машту и експресију. Зоран је сликао портрете, актове, жене, децу, али од тог периода, у његова слике почиње да се увлачи тамна атмосфера страха, тескобе, ужаса, напетости и неизвесности из које се појављују авети под маскама, лешеви, мртвачнице, покрови. Као да је својом сензибилношћу какву само уметници могу да поседују, предосетио близину рата и свих патњи које нам је донео.

Појављује се, затим, низ дела без наслова или под називима Бол, Грч, Мука, Болница... Те снажне, експресивне, драматичне слике својом огромном енергијом нас увлаче у себе и одједном видимо колико нам је битна и њихова боја и облици, тема, емоција... Сетимо се не само Мунка и Бејкона јер представа емоција на лицима не почиње тек од њих. Налазимо је много раније, на Ђотовом Оплакивању као и на оном из Нереза код Скопља, а Срејовић се за фигуре из Лепенског вира питао шта ли су то угледале, какву су то катастрофу виделе, кад су им погледи тако престрашени и зачуђени, а лица у грчу и гримаси. Питам се то исто и за ликове деце на Зорановим платнима, какву су то страшну несрећу доживели. Модро плаветнило и сиви тонови, упијају њихове крике који нас својом језом обухватају и стежу, а одјек се шири по читавом простору где сваки тон пулсира попут наелектрисаних честица. При томе, простор на самој слици је редукован како би се истакла фигура и њен израз. Он је сведен на знак, на идеју простора али је ту уочљив начин како сликар вешто усклађује, хармонизује боје како би постигао утисак простора између фигуре и позадине, како се боје прожимају, улазе једна у другу, праве контрасте светлог и тамног, дочаравају атмосферу и материју или ишчезавају у неком загонетном универзуму. Колико је труда и снаге морао уложити да би сачувао бојама скале, јасност, дубину и звучност, да би црвеном изразио бес, плавом узвишеност, љубичастом страх, тугу и безнађе, а белом невиност. Иако је сликајући увек био снажно и бескомпромисно емоционално ангажован, веома пажљиво и с посебним осећањем мере решава проблеме колористичког и пластичног, контролише потезе, њихов правац, непосредност, истицање фигуре, ритам. Мало је оваквих дела која тако сугестивно изражавају своју поруку откривајући нам особености једне епохе и која тако убедљиво откривају болне пределе психе, страхове и немире.

Биљана Спаловић, историчар уметности