СЛИКЕ БАЛКАНА

Славу и популарност сликара људи и обичаја на Балкану Павле Паја Јовановић је стекао врло рано, не навршивши ни тридесету годину живота. До појаве младог и даровитог Јовановића, у српском сликарству новијег доба таквим успехом су се могли похвалити само појединци. Заправо, успех и углед који је великим и истрајним радом временом стекао на међународном и на домаћем плану, превазилазио је све до тада познате овдашње примере. Довољно је поменути да је био међу ретким српским сликарима који је рано, са свега двадесет и девет година постао члан Српске краљевске академије (САНУ), да је међународна признања стицао у уметничким метрополама попут Беча, Лондона, Минхена и Париза, као и чињеницу да се данас, када је протекло столеће и по од његовог рођења, његова дела са несмањеним успехом се излажу и представљају како у свету, тако и код нас.

Као најстарије дете у бројној породици угледног вршачког фотографа Стевана, Паја Јовановић ће у поодмаклим годинама живота у својим „Мемоарима“ (које је потписао псеудонимом „Пера О'Радован“), описати све згоде и незгоде детињства и ране младости проведених у породичној кући у Стеријиној улици бр.13 у Вршцу, али и поменути када су се јавили први знаци склоности ка уметности. Тако ће на једном месту дословно рећи и на који начин се то десило: „Нека нејасна жеља да постанем сликар и да израдим живе слике, родила се у мени пре него што сам научио писати и читати. А та жеља расла је са мном док, најпосле, нисам увидео да морам почети са цртање. То је био почетак моје уметничке каријере, а црква је била мој први учитељ“⁽¹⁾. Упоредо са учењем у школи подучавао се и фотографском занату у радњи свог оца, али је фотографски апарат и сву пратећу опрему оставио даровитом млађем брату Милану, док је себи наменио сликарски позив са жељом да од свог рада живи и помаже родитеље и чланове своје фамилије.

У шеснаестој години живота Паја Јовановић се уписао на Академију ликовних уметности у Бечу⁽²⁾. Иако је отац имао пристојну зараду од свог фотографског рада, то ипак није ни приближно било довољно за наставак или завршетак Јовановићевих започетих студија. После годину дана тешког живота у аустроугарској престоници, млади Јовановић срећом успева да добије стипендију Матице српске из фонда Гавре Романовића у износу од 35 форинти месечно, тј. 200 форинити годишње⁽³⁾. Још значајнија је прва награда Академије коју је добио 1882. за најуспешнији студентски рад, награда која се сваке године најбољем ђаку Академије испаћивала из личног фонда цара Фрање Јосифа. Награђена слика „Рањени Црногорац“ младом Матичином стипендисти отворила је широм врата славе и успеха као ретко ком српском сликару пре⁽⁴⁾.

Чини се да је срећа младог Србина тек почела да води на путу још већег успеха. Међу првима који је у Јовановићу видео амбициозног младог човека био је власник лондонске галерије French Валис⁽⁵⁾. Јовановића је препоручио нико други него управо његов професор са бечке Академије Леополд Карл Милер (1834-1982), сликар оријенталиста кога су звали „Египћанин“⁽⁶⁾. Оно што је остарели и тада скоро слепи професор рекао Јовановићу о његовој данас познатој слици „Мачевање“, остало је забележено у његовом сећању: "Кад будете свршили школу, отидите у Црну Гору, да тамо, на лицу места, почнете ову слику изнова. Предмет је... предмет може, а композиција није рђава. Ово платно понесите као студију и тек када се слика буде рађала у средини народа којег има да представља, почеће у њој животна крв да струји... Па онда, али тек онда, може, рекао сам може то да постане и нека врста уметничког дела"⁽⁷⁾.

Са путовања се Јовановић вратио у Беч поткрај 1882. и одмах изнајмио скроман квартир близу ликовне Академије. Имао је велику жељу да покаже свом професору колико је озбиљно схватио његове речи. Прионуо је на посао радећи две слике, једну са темом мачевања, или учења мачевању, док је друга била сложенија и по његовој идеји требала је да прикаже постанак народне епске песме, алегоријску композицију са много фигура од чега је Јовановић на крају одабрао само мотив слепог гуслара окруженог ратницима који слушају песму о јуначким подвизима предака8. На послетку, одлучио се да Милеру покаже слику „Мачевања“ и није погрешио. Управо са том сликом која га је и одвела у Лондон, Паја Јовановић ће отворити ново поглавље у свом животу које ће за њега бити од пресудног значаја.

Из Јовановићевих мемоарских записа сазнајемо да је предузимљиви галериста Валис одмах по доласку у Лондон младом сликару отворио банковни рачун, обезбедио му простран и удобан атеље са баштом, послугу и све услове за несметан рад⁽⁹⁾. Требало је само да слика и готова дела достави галерији. Поред тога, језичку баријеру је временом потпуно отклонио, тако да се и у познијим годинама енглеским језиком савршено служио, како у говору тако и у писању⁽¹⁰⁾.

Лондонска штампа је наступе српског сликара из Аустро-угарске у галерији „French“ испратила похвалама и са нескривеним симпатијама. Тако се међу првима јавио критичар листа Morning Post, истичући у броју од 31. марта 1884. да се појавио један млади уметник, ново име „које ће сигурно ускоро бити чувено“⁽¹¹⁾. За њим ће се јављати и други хроничари у листовима попут The Pictoral World, The Academy и Bell's Weekly Messenger⁽¹²⁾. Тако позитиван пријем у енглеској јавности ни сам Јовановић није могао да слути. Веза са галеријом “French“ није решила само вечитно питање материјалних проблема, него нешто можда још битније – придружила га је једној великој породици сликара оријенталиста који су оставили видног трага у европској уметност друге половине XIX века⁽¹³⁾.

После доброг пријема на који је наишао са „Мачевањем“ или „Први час мачевања“ (Fencing Lesson) и „Гусларом“ (The Song of Skenderbeg), Паја Јовановић наставља да ниже успехе наредним делима од којих су поједина заузела истакнуто место не само у његовом, него и у европском сликарству тог времена. Мотиве за њих је налазио у свакодневном животу обичних људи које је стретао на путовањима по Балакану⁽¹⁴⁾ - код Куча у Црној Гори, међу Србима и Арбанасима у околини Скадра, на Косову и Метохији, северној Албанији, итд. Скоро свако његово путовање је било испраћено новинским написима тог времена⁽¹⁵⁾. Тако се зна да је поред целог Балкана, где је стизао чак и до појединих грчких острва, обишао и Далмацију, Босфор и Малу Азију, да би се посебно задржао у Египту и Мароку, и потом стигао чак до Кавказа⁽¹⁶⁾. Када би завршио једну или неколико слика, већ је размишљао о новом путу и другој теми, а када је прикупио довољно грађе са путовања по Балкану, враћао се у свој атеље у Лондон, потом Минхен, Париз и на послетку у Беч, да детаљно и према свим правилима академске вештине наслика сцене, догађаје и људе са Балкана и прикаже их преко својих галериста тадашњој публици. Жанр-сцене и композиције као што су „Издајица“ (или како су енглески листови назвали Traitor tracked), затим „Игра трик-трак“ (Trick-Track Players), „Игра хангарима“ (The Sword Dance) „Арнаутин на стражи“, (Arnaut Warrior), „Кићење невесте“ (Decoration of bride), „Повратак чете Црногораца из боја „ (After a Raid), “Прича о боју“ (Old, Old Story), „Крчмарица Јана“ (The Friendly Waitress), или оне које су настале у Мароку и Египту а имале уобичајене и у то време популарне теме каква је она са укротитељем змија (The Snake Charmer),⁽¹⁷⁾.

Сликајући жанр-сцене из живота људи Балкана и Оријента, Паја Јовановић је колико захваљујући несумњивом дару и великом раду, толико и пробуђеном интересовању Европе за Оријентом у XIX веку (а уже посматрано и за романтичну ослободилачку борбу балканских народа од Турака), брзо стекао много поклоника широм света. Када се као уметник потврдио у Европи, био је примљен и код нас. Тако је у поводу проглашења за сталног члана Српске краљевске академије и одликовања Светог Саве II реда у јесен 1893, Јовановић приредио и прву изложбу својих радова у Београду, у скупштинској сали Велике школе у Капетан Мишином здању⁽¹⁸⁾.

У то време долази и до сусрета уметника са српским сувереном Александром Обреновићем, који је резултовао поруџбином и израдом историјске композиције „Таковски устанак“, поводом обележавања осамдесетогодишњице Таковског устанка⁽¹⁹⁾. Са њом је Јовановић окренуо нову страницу у свом сликарству, дајући неизмеран допринос пуној афирмацији историјског сликарства у српској уметности крајем XIX и почетком XX века. Низао је једну за другом своје историјске композиције у једном невиђено кратком временском размаку. Када је завршио рад на слици „Таковски устанак“ прихватио је и на време испоручио поруџбину српског патријарха Георгија Бранковића, композицију „Сеобе“ под Арсенијем III Чарнојевићем за Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896.⁽²⁰⁾. Упоредо је насликао „Вршачки Триптихон“, својеврсну троделну причу о суживоту многонационалне и богате вршачке средине⁽²¹⁾, као и иконостас цркве Преноса моштину Светог Николе у Долову⁽²²⁾. Стигао је да заврши другу верзију „Таковског устанка“⁽²³⁾ и да за велику интрнационалну изложбу у Бечу наслика монументално платно Furor Teutonicus или „Битка у Теутоборшкој шуми“,⁽²⁴⁾ и на крају, али не и на последњем месту, започео је студијско путовање најпре у Венецију, преко Београда и јужне Србије на Косово и Метохију, да би завршиио у Скопљу, а све то у циљу припупљања грађе за историјску композицију која је по поруџбини владе Краљевине Србије за светску изложбу у Паризу 1900. требало да прикаже тренутак крунисања цара Душана у Скопљу. Упркос томе што је композиција „Крунисање цара Душана“ временом добила и свој други назив⁽²⁵⁾, по свему до данас је остала једно од најзначајнијих остварења у целокупном српском сликарству новијег доба⁽²⁶⁾.

Жанр-сценама из живота балканских народа и посебно са историјским композицијама „Таковски устанак“, „Сеоба Срба“, „Крунисање цара Душана“ и „Женидба цара Душана“, Паја Јовановић је учино све што један уметник може да учини на пољу васпитавања и подизања националне свести у годинама пре балканских и Првог светског рата. У тренутку када је био на врхунцу славе изненада је одлучио да отпутује за Америку 1902, што ће се испоставити да је био преломан тренутак у његовом животу и раду. Боравак од непуних годину дана на новом континенту ће Јовановића у потпуности окренути портретском сликарству и он ће од тада и све до краја живота са успехом извести једну непрегледну галерију портрета значајних личности из „улепшаног света буржоаског реализма“⁽²⁷⁾, владара, племићких породица, господе и даме из отмених бечких кругова, индустријалаца, банкара, научника, и других јавних личности којима је Јовановићева виртуозна сликарска техника ласкала и годила оку и духу. По потреби и према личном осећају, Јовановић ће повремено,чак до својих позних година живота, реплицирати своје популарне жанрове и познате историјске композиције, уносећи овлаш понеку измену која суштински није променила поетику академског релаизма којој је уметник остао веран.

Дело Паје Јовановића је у сваком погледу огромно. На његовим познатим жанр-сценама из живота балканских народа и историјским композицијама васпитавале су се генерације у прошлости. Оне су најснажније одјекнули у народу и пробудиле национална осећања у годинама пред Први и Други Балкански рат. У том погледу Паја Јовановић је био човек времена у којем је живео и стварао. Свестан да је тада припадао једном скромном броју међународно признатих српских сликара, прихватио је улогу уметника који је требао да, равноправно са уметницима других националности унутар Аустро-Угарске монархије, оправда националну самосвојност Срба у Хабсбуршкој монархији.

Изложба дела Паје Јовановића у Градској галерији Ужице наставак је пројекта „Слике Балкана“ конципираног прошлогодишњим јубилејем који је отпочео истоименом изложбом у уметниковом родном Вршцу. Она говоре о историји, обичајима и људима једног доба на Балкану. Настала су у времену када је у европској уметности доминирала естетика оријентализма, правца који ће преко дела Јовановићевог професора Милера пресудно утицати на уметничко формирање младог Вршчанина и одредити га као српског сликара који ће европски оријентализам обогатити људима и обичајима Балкана.

Петар Петровић



⁽¹⁾ „Мемоари сликара Пере О Радована, I“ (у даљем тексту Мемоари), Аутобиографија Паје Јовановића, Музеј града Београда - Легат Паје Јовановића, инв.бр. ЛПЈ 436; други део Мемоара, ЛПЈ_85 и трећи део Мемоара, ЛПЈ_ 439.
⁽²⁾ К.Амброзић, В.Ристић, Прилог биографијама српских уметника XVIII и XIX века, Зборник Народног музеја II, Београд 1958/59, 414; Сведочанство Академије ликовних уметности у Бечу, 1877/78. година, Легат Паје Јовановића, МГБ, ЛПЈ_88.
⁽³⁾ РОМС, одлука Главне скупштине бр. 42/1878 и одлука Управног одбора бр.195/1878 за доделу стипендије Паји Јовановићу из фонда Гавре Романовића; такође и у: Л.Шелмић и др., Галерија Матице српске, монографија поводом 175-годишњице, Галерија Матице српске, Нови Сад 2001, 48.
⁽⁴⁾ Hempel R.F., Die Schule – Ausstelung der Akademie, Allgemeine Kunsnt-Chronik, no.30, Wien 1882; А.Сандић, Две слике академског сликара Павла Јовановића, Застава, XVII, Нови Сад 1882, бр.168, 4; Аноним, Србин сликар пред страном публиком, Српске новине, L, 1882, бр.286, 1708; ОРАО за 1890, 73-74 (са репродукцијом).
⁽⁵⁾ Иначе, галерија „French” је била специјализована за промоцију и продају европских сликара оријенталиста, и стицајем околности почела је са радом у реновираном простору у елитном делу града Pall Mall управо по Јовановићевом доласку у Лондон 1884. године.
⁽⁶⁾ O Л.К.Милеру видети: Adalbert Franz Seligmann, Carl Leopod Müller - Ein Künstlerleben in Briefen, Bildern und Dokumenten, Wien-Berlin 1927, 224; Gottfied Biedermann, Zur Orientmalerei Carl Leopold Müllers (1834-1892), Von Ősterreichischer Кunst, Klagenfurt, 1983, 185-190.
⁽⁷⁾ Мемоари, 65
⁽⁸⁾ Исто, 190; та слика се помиње и у: М.Живковић, Паја Јовановић, академски сликар, прилог историји српске уметности, Летопис Матице Српске, Нови Сад 1891, књ. 65, св. I, 18-19.
⁽⁹⁾Мемоари I, 220-225.
⁽¹⁰⁾ Иначе прву верзију Мемоара Паја Јовановић је саставио на енглеском језику, а тек у позним годинама ју је превео на матерњи српски језик. Тако и код: др Е. Клир,Осамдесетогодишњица Паје Јовановића, репортбиографија, Вршац 1939, 6, између осталог стоје и наводи писма које је Јовановић упутио Е.Клир где он каже да је своју аутобиографу припремао 1934. у облику књиге на енглеском језику. Сам Паја Јовановић се често потписивао у енглеској, немачкој, француској или мађарској транскрипцији као: Paul Joanowitch, Paul Joanovits, Paul Ivanowitch, Paul Joanovitch , Pal Joanovits, итд.
⁽¹¹⁾ Наведено према: Р. Антић, Паја Јовановић, каталог Легата Паје Јовановића, Музеј града Београда, Београд 1970, 41 (одељак: Паја Јовановић у коментарима савременика).
⁽¹²⁾ Исто.
⁽¹³⁾ О сликарима оријенталистима видети и на: http://www.dahesmuseum.org//wwww.orientalist.net//www.metmuseum.org//alloilpaint.com, itd.
⁽¹⁴⁾ Мисли се на Балканско полуострво које се простире од Саве и Дунава на северу до Егејског мора на југу, од Јадранског и Јонског мора на западу до Црног мора на истоку (видети: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд 2008, 65).
⁽¹⁵⁾ Антић, 1970, 125 и даље, где је дат прилог библиографији о Паји Јовановићу.
⁽¹⁶⁾ О Јовановићевој покретљивости и доживљајима на путовањима занимљиво сведочи Szana Tamas, у: Joanovics Pal, Magyar Muveszek, II, Budapest 1889, 65-80.
⁽¹⁷⁾ Видети у: M.Haja, G.Wimmer, Les orientalistes des écoles allemande et autrichienne, Paris, 2000, p.274-277.
⁽¹⁸⁾ Драгутин С.Милутиновић, Слике Паје Јовановића, прештампано из „Видела“, Београд 1893 (наведено по: Изложбе у Београду 1880-1904, приредио М.Коларић, Народни музеј Београд, Београд 1985, 49-58).
⁽¹⁹⁾ О слици је занимљив напис дао Светозар Зорић у „Српском Прегледу“за 1895; видети прештампано у: Изложбе у Београду 1880-1904, 71.; шири напис о овој слици и у: Б.Б., Таковски устнак, слика Паје Јовановића, БРАНКОВО КОЛО, 39, 1898, 1235-1245 (са репродукцијом).
⁽²⁰⁾ Сеоба Срба под Патријархом Чарнојевићем 1690, Бранково Коло, II, бр. 33, Сремски Краловци 1896, 1534.; Бранково Коло 46, 1901, 1469-1470, репродуковано.
⁽²¹⁾ Werschetzer Gebigsbote, 1895, nr.8; М.Јовановић, Сликарсво Паје Јовановића у знаку Минхена, „Триптихона“ и Мемоара, Годишњак града Београда, XXXI, Београд 1984, 191-194.;
Д.Куручев, Градски музеј Вршац – Апотека на степеницама, Тридесет година поставке „Сећање на Пају Јовановића“, Рад Музеја Војводине, 49. Нови Сад 2007, 275-284.
⁽²²⁾ Д. Живанов, Неколико прилога и малој (горњој) цркви у Долову, Свеске, ДИУС, бр. 14, год. VII, Београд 1983, 82-84.
⁽²³⁾ Обе верзије се налазе у Народном музеју у Београду; Н.Кусовац, Збирка српског сликарства XVIII и XIX века, Народни музеј Београд, Београд 1987, 69, кат. бр.392 и 393.
⁽²⁴⁾ Вечерње новости, бр. 95, Београд 5. април 1899; П. Петровић, Стогодишња мистерија монументалне слике Паје Јовановића, Политика, 12. септембар 2009 (репродуковано); Марковић, 2009, 90-91 (репродуковано); Тимотијевић-Петровић, 2009, 43 (репродуковано); Кусовац, 2010, 152, 153, 154-155 (репродуковано).
⁽²⁵⁾ П. Стевчић, Паја Јовановић о својој слици Проглашење Душановог законика, Летопис Матице српске, књ. 383, св 3, Нови Сад 1959, 279.
⁽²⁶⁾ Архивску грађу о раду на овој слици сабрао је и коментарисао Драгутин Тошић у чланку Извори о имену и пореклу једне слике Паје Јовановића, Годишњак града Београд, књ. XLII, Музеј града Београда, 1995, 103-122;
⁽²⁷⁾ Назив преузет из књиге А.Челебонивића, Улепшани свет, Сликарство буржоаског реализма од 1860. до 1914. Београд 1974, у којој иначе нема дела Паје Јовановића, премда је он несумњиво припадао том времену.