Визуелни језик и сликарско писмо којим се служи Владан Терзић да би нам саопштио поетску визију природе, дубоко је укорењен у његовој радозналој и креативној личности која не мирује и има потребу да у слику унесе нови садржај, који не трпи буквалне, веристичке записе из природе, него своја сликарска поетска виђења мења сигурним потезом четке у слику као пред­мет независног дејства нове природе. Тако се Терзићевим платнима, сатканим од линеарних ритмички усклађеним бојених потеза, уједначених хроматских дејстава која трепере на његовим платнима, могу уочити и препознати структуре и слојеви зеленог, хроматски промењивог природног бедема од стабала и крошњи густо насељених на околним брдима и планинским венцима, који га окружују, где је небо високо и далеко а пред нама је густа завеса природе. Узевши природу као полазиште и следећи сопствене ритмове Терзић долази до сеизмичког сликарског израза стилизованог и веома зналачки уобличеног у аутентично сликарство које у општем смислу можемо назвати „гестуалном експресијом“, у којој је сликарски чин потстакнут ејдетском сликом, а отисци тог чина су пријатно дејствујуће, зналачки уобличене ритмичке и хроматске целине, које сасвим одговарају динамици времена у којем живимо. Отворених простора у овим сликама нема, они се само назиру у горњим деловима слике, као да дају наго­вештај о могућем излазу ка светлости, али светлост је ипак садржана у свим „крошњама“ (како Терзић назива своје слике) које играју и трепере пред нашим погледом и отварају нам нова врата у схватању сликарства и уметности...

Душан Тодоровић,
предговор каталога изложбе, Галерија „Јурај Кловић“, Ријека, 1988.


* * *


...Ту је у склопу сигурних и чисто повучених потеза цртеж постао основна моторна снага укупности израза, у паралелним кретањима чистих тонова, било да је у питању контрастна, тонска или пак комплементарна шема, оно што се дешава у једном делу, постаје правило за це­лину, и обратно. Светлоплава напоредо са тамножутом здружује се да би повукла кретање у корист жутог или црвеног, виолет или зеленог, што само истиче још више пластичност структуре, ону врсту чврстине која без преласка границе према „декоративном“ шематизму, у потпуности преузима сву снагу такве изражајности, могућности да апсолутно доминира простором без обзира на своје димензије. Са ретком доследношћу, ово сликарство прожето је духом ведрине и оптимизма, трагањем за оном врстом светлости која подједнаком снагом спаја доживљај при­роде са оним што на трагу видљивог потврђује делатну уобразиљу. Повезаност свих видљивих података у Терзићевом сликарству остварена је у једном енергичном следу, као нека врста логичног искорака из подручја илузије и мимезис-а у енергетско поље чисте слике, чије визуелно дефинисање зависи превасходно од онога што се збива у процесу омрежења површине платна. Од једне могуће, аналитичке уметности „предела“ остварен је, контролисаним гестом, улазак у уметност „простора“, померање нагласка са могућег садржаја и нарације, на извлачење оног што се испољава као суштина ликовног проблема у први план.

Душан Ђокић, 1990.


* * *


...Константна Терзићева сликарска инспирација је поетски доживљај света и његова убедљива трансформација у поетски језик слике. Боја и потез, боја и ослобођени облик, боја и апстрактна површина, боја и ритам који се јавља као логична последица узбудљиве перцептивне акције сликарског бића – основни су елементи његове поетике. Креативни процес покрива распон од природе света до природе слике, од виђеног до доживљеног, у синтетичкој визији облика који је на Терзићевој слици динамичка јединица доживљаја трансформисаног у структуру ликовног језика. То више није слика објективног света, већ свет у слици који се успоставља као високо експресивна афирмација поетског садржаја сликарског бића.

Срето Бошњак, 1998.


* * *


...Мотив је код овог сликара увек вишеструко освајан, анализиран и проучаван. Цртање, сликање, фотографисање – све је то у служби грађења природе у процесу у којем је осећајност доведена у први план. Једна материјалност прелази у другу. Уосталом то је и „нормално“ када је у питању слика. Она је прецизнија од речи и њене двосмислености. Увек је одређена и то уметнику умногоме помаже да досегне онострано. Да тиме увуче у колорит и посматрача који се тако, придружује завери. А њена је намера да се невидљиво учини видљивим. Непостојеће присутним. То је уметник тридесет година остваривао. Бројни су тумачи његовог дела и све је то у јединственој намери сачињено да се открије тајна стваралаштва. Но, ипак, она се сачувала и пружена је прилика и многим другима да се огледају. Да припомогну. У том намерењу је настао и овај увод у стваралаштво којем се искрено дивим годинама.

Братислав Љубишић, 2003.


* * *


Сликар Владан Терзић на уметничкој сцени активно делује већ четири и по деценије. Ликовни идентитет његове поетике утемељен је још у студентским данима када је достигао прва професионална достигнућа. Свој стил је развио и однеговао на традицији европских мајстора и личним искуствима која су га током времена водила у ликовна ходочашћа. На том путу није било непознаница, само неутољива жеђ за сликањем коју је гасио пасионираним радом, сликама које су аутентичне и чија се естетика базира на мотивима из природе.

У деликатном проседеу уметничког стварања Терзић се определио да кроз наизглед једноставан сиже транспонује импресије из спољашњег света. Контакт са природом као ликовним феноменом за њега је надахнуће које га испуњава стваралачким немиром. Пажљиво бирајући мотив у пределу определио се за крошњу, свеприсутан видни под­стрек, за многе невидљив, а за њега као ствараоца неодољив. Њена раскошна лепота и велики распон визуелних стања за Терзића су много више од чистог податка ликовног доживљаја, то је повод за стварање уметничког универзума. Овом проблематиком бавио се још на студијама, пре пар година апострофираном садржају се поново враћа и слике из рецентног циклуса премијерно су су представљене на изложби у галерији УЛУС. Тематска константност довољно говори о Терзићевом сликарском карактеру, студиозном уметнику истраживачу који свакој композицији прилази као непоновљивом ликовном догађају.

Радња слике је фокусирана на крошњу. Њеном поетизацијом настали су радови који имају исто полазиште а велики распон композиционих решења што говори о сликаревој раскошној имагинацији. Тематска посвећеност прерасла је у идеју ширине и бескраја, и на путу од чулног доживљаја до преношења на платно, импресија је дематеријализована и концепцијски фигурацијски призори повремено се трансформишу у асоцијативне равни. Саткана од реалних елемената фабула углавном задржава препознатљивост полазног садржаја, а на појединим деловима се апстрахује и потез добија аутономну ликовну вре­дност. Сваки лист и грана су пиктуралне сензације које наводе на промене у самој структури и организацији слике. Облици су сведени и доведени до нивоа хроматске мрље око које се слажу тонови и линеарни сплетови. Њихов распоред гради архитектонику кроз коју се види Терзићев однос према видљивој форми. Флуидна и стамена, композициона целина у себи обједињује ова два антипода у јединствен организам. Суптилна зрачења, емотивна и визуелна, постигнута су зналачким владањем пластичком структуром. Дашак ветра, танана струјања ваздуха, прозрачност и друге условно, невидљиве промене у природи, су јасно уочљиве. Ова поезија призора постигнута је гестовима различитих модалитета који су у садејству са валером. У игри светлости плави, зелени и други акорди бојених потеза преносе шапат листова чију волуминозност наглашава фон. Монохромна позадина појачава дејство разиграних тонских партија. У зависности од хроматског интензитета садржајног слоја, основа слике је у регистру беле или плаве боје а на извесном броју радова у централном делу су позиционирани линеарни ритмови. Линијски акценти се динамично крећу у равнотежи пажљиво конципираних елемената. Контурно третиране гране сликане су дугим, извијеним линијама а устрептале крошње кратким, меким и таласатим потезима. Њихово синхроно деловање успоставља тајанствени дијалог са посматрачем увлачећи га у вртлоге ликовних дешавања. Све је чист ритам линије и боје, све је хармонија и логична равнотежа. Повремено, предмет интересовања се са крошње пребацује на гране или на компоновани вертикални фриз фрагмената крошње, што само потврђује ствараочеву жељу да у истом мотиву развије нове уметничке промене.

Посматрано самостално или као целина, слике Владана Терзића говоре о једин­ственом стилу, рукопису који одликује ликовна пуноћа.

Оливера Вукотић,
предговор каталога изложбе Владана Терзића КРОШЊЕ, Галерија УЛУС, 2016.