Ljubica – Cuca Sokić rođena je 9. decembra 1914. godine u Bitolju, gde se njena majka Ruža zatekla u izbeglištvu početkom Prvog svetskog rata. Mirno i srećno detinjstvo, na kojem se temelji njen pogled na svet i pristup umetnosti, provela je u Beogradu, na Dorćolu. Njen otac Manojlo Sokić, narodni poslanik, demokrata, čovek široke kulture, bio je novinar i vlasnik lista Pravda. U porodici je mlada umetnica nalazila podršku i razumevanje za svoja buduća profesionalna opredeljenja.

Crtanje u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu učila je kod Zore Petrović, s kojom se kasnije i sprijateljila. Na Umetničku školu u Beogradu upisala se 1930. i do 1934. godine studirala je slikarstvo na Nastavničkom odseku, kod Vase Pomorišca, Ljube Ivanovića i Bete Vukanović. Zatim je do 1936. bila na Akademskom tečaju kod Ivana Radovića.


Na usavršavanju u Parizu boravila je od 1936. do 1939. godine. Posećivala je časove večernjeg akta u Académie de la Grande Chaumière, a počela je da uči grafiku na Ecole des Beaux Arts. Osim samog grada i ljudi, snažan utisak na nju ostavili su Luvr, brojne izložbe, pre svega ona Sezanova iz 1936. Inspirisao ju je opus intimista Bonara i Vijara, dela Šardena i Pikasa. U Parizu se družila s našim umetnicima Borom Baruhom, Aleksom Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Juricom Ribarom, Ivanom Rajnom. Mlade umetnike privlačio je intimizam, umetnost nabista, fovisti, odnosno postfovisti. Sokićeva je pročistila svoj crtež, a liniju je svela gotovo na matisovsku arabesku. Radila je rafinovane i produhovljene vedute stišane game, vijarovske žanr scene. Tada je formirana prva, rana, intimistička faza stvaralaštva Ljubice Sokić.

Sledeća faza – faza naglašenijeg realizma – koja je trajala i tokom okupacije i posle rata, vezana je za povratak Ljubice Sokić u beogradski krug umetnika. Godine 1940. bila je jedan od osnivača grupe Desetorica. Na samom početku rata, 1941, umro je slikarkin otac, tokom rata je izgubila mnoge prijatelje umetnike i sve je to na njoj ostavilo traga. Za vreme rata pred bombardovanjima je izbegla u selo Boleč. Tada je imala mnogo slobodnog vremena i posvećivala ga je uglavnom slikarstvu.


Posle rata Ljubica Sokić učestvovala je na izložbama organizovanim u korist ranjenih boraca. Bila je i na radnoj akciji, ali nije prestajala da crta. Umetnost socrealizma nije osećala kao svoju. S porodicom je 1948. iseljena iz kuće na Topčiderskom brdu, pa je ostala bez prostora za rad. Tokom leta iste godine, na poziv Dejana Medakovića, boravila je u Sremskim Karlovcima. Uživala je u prirodi i lepoti starog grada. Ti prizori ostali su njena trajna inspiracija, a u njenom opusu izdvojiće se još jedna potfaza. U leto 1950. putovala je s grupom umetnika brodom od Pule duž jugoslovenske jadranske obale – i tokom tog putovanja slikala je pejzaže.

Beogradski umetnički krug opet je počeo da deluje. Organizovane su samostalne izložbe mladih umetnika, a 1951. izlagala je i Ljubica Sokić s dugogodišnjim prijateljem Dušanom Ristićem. I tada, posle nezadovoljstva ilustrativnošću slike Kiša iz 1951, nastale u skučenom stanu u Braće Jugovića – slike koju je kritika hvalila – Sokićeva je počela da traga za novim izrazom. Godine 1952. ponovo je otišla u Pariz, a zatim je putovala i u Englesku.
Sredinom šeste decenije slikarka je definitivno napustila mimetički realizam i uputila se u pravcu apstrakcije, započevši fazu interpretacije doživljenog, koju naziva svojim „čistilištem“, a koju stručnjaci definišu kao postkubističku. Njena borba sa samom sobom vođena je u težnji da se slika prečisti, oslobodi naracije i svega suvišnog. Tokom 1956–1957. nastaju dela kojima je umetnica konačno bila zadovoljna i koja smatra prekretnicom u svom opusu.

Na dalje, smelije promene u njenoj umetnosti uticao je i prelazak u nov radni prostor. Godine 1960. slikarka je nasledila atelje Zore Petrović u zgradi Kolarčeve zadužbine i tada je konačno mogla da otpočne s kontinuiranim radom. I opšta likovna klima pogodovala je njenim istraživanjima u sferi umetničkog izraza; sasvim neradikalno, neko vreme eksperimentisala je i sa enformelom. Samo period od kraja šeste do početka osme decenije može se smatrati potpunom apstrakcijom, formalno geometrijskom, u stvaralaštvu Ljubice Sokić. Suštinski, njena dela ostala su bliska lirskom toku u modernom slikarstvu.

Posle apstraktne faze u slikarstvo Ljubice Sokić 1972. godine, bez naglih preloma, u skladu s njenom smirenom ličnošću, vratio se predmet, ali tretiran na nov način, pročišćen i oslobođen opisivanja. Umetnica se u toj „neofigurativnoj fazi“ „metafizičkog realizma“, koja traje i razvija se do danas, iznova okrenula bliskim motivima. To nije bio povratak na staro već okretanje samoj sebi. Slikarstvo Ljubice Sokić iz osamdesetih i devedesetih godina, kao i ono iz prve decenije XXI veka, nastalo je na osnovu sinteze iskustava iz sedamdesetih.

Od 1948. do 1972. bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Predavala je akvarel, pa slikarstvo. Kod nje su studirali Ćelić, Srbinović, Otašević, Bogojević, Krsmanović i mnogi drugi. Trudila se da učenicima dâ potpunu slobodu u razvijanju individualnosti, smatrajući profesuru, uz kreativni rad, najlepšim pozivom za umetnika.

Uz slikarstvo i pedagoški rad, bavila se i ilustracijom knjiga. Još tokom studija crtala je dečiji strip za Pravdu, a posle rata ilustrovala je Poletarac, Zmaj, Pionir, Pionirske novine. Izradila je ilustracije za više od trideset dečijih knjiga.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1968, a za redovnog 1978. godine. Dobitnik je dvadesetak nagrada za umetničko stvaralaštvo (Savezne nagrade za slikarstvo FNRJ 1948, Sedmojulske nagrade 1972, Oktobarske nagrade grada Beograda 1978, Vukove nagrade 1993, Politikine nagrade iz fonda Vladislav Ribnikar 1995, nagrada za ilustracije, kao i mnogih drugih).

Prvi put je izlagala s grupom jugoslovenskih umetnika u Galérie de Paris 1937. godine. Učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Po povratku iz Pariza u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić priredila je 1939. prvu samostalnu izložbu. Slede brojni samostalni nastupi u Beogradu, Parizu, Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Zemunu, Somboru, Novom Sadu, Kraljevu, Sarajevu, Lazarevcu, Požarevcu, Sremskim Karlovcima, Kragujevcu, Ćupriji, Vrnjačkoj Banji, Pirotu, u mnogim mestima i po nekoliko puta.

Jelena Mežinski Milovanović