Stvaralačka avantura slikarke Milice Kojčić (Svilajnac, 1957) začeta je tokom ranih osamdesetih godina. U tadašnjim jugoslovenskim likovnim zbivanjima to je vreme izuzetno zanimljivih i burnih promena: posle decenijskog izgnanstva iz vršnih pozicija umetničkih aktuelnosti slika se ponovo vraća na glavnu scenu.


Posle okončanih studija na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti (1982), likovna kritika Milicu Kojčić veoma brzo prepoznaje kao autentičnog zastupnika novog slikarskog senzibiliteta i novih postmodernističkih tendencija. Ona je među izlagačima velike promotivne izložbe Umetnost osamdesetih (Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1983) na kojoj se pokazalo da je njen ničim sputavani subjektivizam, njeno specifično ikonografsko rešenje, njen snažni sadržinski, formalni i poetski ekspresionizam potpuno usklađen sa postmodernističkim shvatanjem slike i njenog smisla.



Ubrzo će se pokazati da taj početni slikarski i crtački koncept Milice Kojčić nikako nije bio plod trenutne zanesenosti mlade umetnice trendovskom klimom, nego da se radilo o autentičnoj, stamenoj, sasvim personalnoj umetničkoj misli. Od tada pa sve do aktuelnog trenutka, Milica Kojčić je skladno i logično razvijala svoje slikarske i crtačke ideje.

Tokom poslednje dve decenije dvadesetog veka ostvarila je opus koji je u svojoj sadržinskoj, ikonografskoj, plastičnoj i poetskoj strukturi sublimisao suštinske karakteristike vremena epohalne krize.

U najnovijoj seriji crteža Milica Kojčić je napravila značajan pomak. Umesto snažne, kontinuirane i uverljive konturne linije kojom su zatvarani figurativni oblici, u novim radovima preovladava znatno tananija, senzibilinija, čak razigranija linija. Simultanim odnosima crne linije i beline hartije podcrtava se tragični karakter nacrtanih predstava. Sasvim diskretno, umetnica povremeno u nekim ostvarenjima dodaje nekakve naznake boje i svedenog kolorizma kojim se podstiče unutarnja atmosfera nacrtanih predstava.

U sadržinskom smislu sve te nacrtane spodobe oslobođene svih životinjskih atributa i dobijaju ljudsko obličje. Umetnica sada crta ljudsku figuru, portret, aktove; crta ljude posle proživljenog zla. Nesreća je ostavila trag u nacrtanim očima, na linijama i sudbinom izboranim i izbrazdanim licima, na umornim i slomljenim figurama, poleglim aktovima. Na jednom crtežu, iznad glave ležećeg akta je nacrtan prozor čija se karakteristična konstruktivna prečaga doima poput nadgrobnog krsta... Svi ti nesrećni i napaćeni ljudi kojima se bavi Milica Kojčić nemaju nikakvih iluzija. Život ih je istrošio i pregazio, svi su bez nade i smisla.

Sve te ljude Milica crta saučesnički, oni su deo njene i naših biografija. Zato u svim tim linijama, crticama, tačkastim pozezima i tragovima ima puno istinske tragičnosati, ima mnogo od obog usuda kojim su objedinjene sve naše sudbine u vremenu epohalne krize na raskršću vekova i milenijuma.