MUZIKALNI LIRIČAR

Lirska, intimistička kontemplativnost, obeležila je grafičke listove Žarka Smiljanića. Ničeg impulsivnog nema na njegovim grafikama, već samo suzdržane lirike i smirenog, sutonskog temperamenta. Sklad, prefinjenost i harmoničnost, idejne su odrednice koje su trajno obeležile grafički opus ovog grafičara. Duh finese i zanatske perfekcije koja zaista može da imponuje Žarko Smiljanić nasledovao je (a nikako mehanički preuzeo) od svog profesora Emira Dragulja, nadgradivši ih svojim duboko ličnim dahom sačinjenim od muzikalnih fluida koji hoće da nam predoče misticizam i prostornost predela koji ovog grafičara uzbuđuju, te ravnotežu duha i prirode. Ovog umetnika zanimaju onirijski, arhetipski predeli, izuzetno složenog registra svetlosti i senki. Na tim predelima raskošnim ili pustim, uhvaćenim u doba sutona ili praskozorja, on istražuje mističnu konstelaciju između drveta i vremena. Magičnost i metafizičnost Smiljanićevih prizora jeste u neobičnoj lepoti razmera drveta, zemlje i neba, u njihovoj nedokučivosti, ali i božanskom dodiru.

Žarko Smiljanić je koncentrisao sve oblikovne potencijale rasnog grafičara kako bi jednu toplu, organsku subjektivnost doživljaja zatrudnelosti prirode pretopio u grafički list. Ucvetalo ili olistalo drvo, skupina drveta, krošnja koja kipti u sopstvenom, tamnozelenom obilju, ili kakvo gnezdo, dovoljni su Smiljaniću da na svom grafičkom listu sačini jednu lirsku čaroliju koja zrači u pravcu našeg srca. To ucvetalo drvo ovde je oslobođeno svoje svakidašnjosti i postavljeno u jednu vanvremenu dimenziju. U takvoj vanvremenoj prostornosti ono pridobija magične proporcije. To drvo – znak je drvo koje ima arhetipsku polivalentnost. Njegovo prisustvo upućuje na jedan arhaični referencijalizam i prostorno-vremenski odnos.

Sve je tiho svečano i uzdignuto nad običnošću, na Smiljanićevim grafičkim listovima. Bez afektacije i patetike prizor se ovde prirodno zaobljava u grafičku celinu. Simbol planine kao osnovne kosmološke slike duha, inteligencije, skrivene tajne i uzročnosti ima posebno mesto u grafičkom bavljenju Žarka Smiljanića.


Smiljanićev sutonski pejzaž odaje utisak nekakve prostorne onostranosti i metafizičkog tajanstva. Oblagorođen čudovišnom, pitoresknom vegetacijom podivljalom od vlage i hlorofila, taj predeo sugeriše onirijsko odsustvo, jedan tajni međuprostor intimnosti, arhetipski rezervat, daleko od buke i besa vremena, jedan svet usredotočen na sebe. Zato mislim da nećemo pogrešiti ako konstatujemo da je Smiljanić grafičar produženog romantizma koji nas, imajući na umu onaj Novalisov nauk da svet uvek iznova treba romantizovati, vraća misticizmu i lepoti romantične, blagoslovene pra-prirode.


Žarko Smiljanić je grafičar iz porodice metafizičara. Usavršavajući godinama svoju grafičku sintaksu on je dospeo do prefinjenih, pastelno mekih hromatskih spojeva i čiste lirske sublimacije. Otuda na njegovim grafičkim listovima vlada jedan spiritualni red i poredak. Oni su skladni i uravnoteženi, ali ne po klasičnim zakonitostima, već po emocionalnom naboju koji ih je i proizveo. Na njima ovaj umetnik nastoji da kroz intuitivni osećaj za smirenost, spokoj i harmoniju, iznova otkrije lepotu sveta koji za svoje postojanje ima da zahvali samom tvorcu. Put do ovih grafika, bio je put estetičkog pročišćavanja od svih suvišnosti koje bi mogle da naruše njihov sklad i harmoničnost. Svojim grafičkim listovima na kojima plodotvorno koristi sve transformativne potencijale mecotinte, akvatinte i meke prevlake, Smiljanić je u korpusu savremene srpske grafike zasnovao jednu autentičnu grafičku estetiku, sublimirajuću i pročišćujuću.

Dragan JOVANOVIĆ DANILOV