Sudeći po pristupnoj besedi koju je održao 1989. godine, prilikom izbora za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, Mladen Srbinović sve programe, ideje i teorije avangardista vidi kao put u slepu ulicu. On se suprotstavlja svima: Maljeviču, ruskoj avangardi, "Plavom jahaču", Kandinskom, Mondrijanu, Tatljinu, Dišanu, Bojsu, Vorholu... Zanemarujući razlike među njima, on ih istim oštrim tonom, i istom argumentacijom, optužuje za iste krivice. Međutim, to što se Srbinović obrušava na šampione avangarde ne znači da je njegovo slikarstvo negacija modernosti kao takve: ono je negacija modernosti kao "belog u belom". On se njima ne suprotstavlja zato što je protivnik modernih ideja, nego zato što nije zadovoljan usmerenjem, prirodom, obimom i dometom njihove modernosti. On kod njih kritikuje spremnost da se zadovolje lakim, provokativnim i efemernim. On ih optužuje da su donju granicu umetnosti spustili previše nisko, ili, još gore, da su je sasvim ukinuli.

Suprotstavljajući im Rubljova, Rembranta, Tarnera i Sezana, on ne traži da moderni slikar slika kao Rubljov, Rembrant, Tarner ili Sezan, nego da se donja granica vrati na onu visinu na koju su je oni podigli. Jednom rečju, Srbinović avangardiste i moderniste ne kritikuje kao tradicionalista, nego ih kritikuje kao moderni slikar, koji od avangardnog i modernog traži mnogo više što oni nude kao novo i moderno.

Šta je to "više" što od moderne umetnosti očekuje Mladen Srbinović?

U vreme minimalizma, elementarizma i dekonstrukcije "više" bi moglo da bude bilo šta. Naravno, minimalno i elementarno nisu mere s kojima Srbinović pristupa slici. Imajući u vidu neke druge ciljeve, on traži i neke druge mere. NJ egov cilj je da razbijene delove sveta, svesti i slike ponovo sabere u celinu. Kad kaže "celina", on ima u vidu sve, i svemu pristupa bez predrasuda. Č ak i iskustvima avangardista koje kritikuje. I čije ideje, u izvesnoj meri, ponekad čak i prihvata. Težeći sintezi i celini, on se ne odriče ničega, ni starog, pod uslovom da je živo, ni novog, pod uslovom da nije isključivo. Jedan od osnovnih principa njegovog slikarstva je da sve može da bude prihvaćeno kao deo sistema; ali da nijedan deo sistema ne može da se nametne i da, isključujući sve ostalo, sam bude ceo sistem. Srbinović nikad ne bi mogao da pristane ni na kakvu poetiku zasnovanu na redukciji. On nikad nije došao u iskušenje da, na primer naslika "Crveni kvadrat" - crveni kvadrat i ništa više - i da objavi: "To je ono" - ili: "to je sve" - "što sam hteo da kažem".

Međutim, da njegov odnos prema programu koji se definiše i iscrpljuje "Crvenim kvadratom" nije isključiv možda najbolje pokazuje slika "Mladić čuva plavo". Središte i suštinu ove slike predstavlja to "plavo" koje jedan mladić pobožno čuva između dlanova. To "plavo" nije ništa konkretno plavo: ni plava čaša, ni plavo klupče, ni plavi patlixan, ni plava kocka ili lopta, ni plav plamen, ni plava kruna. To "plavo" nije ničiji atribut, ničije svojstvo. To je suvereno, samo, od svega oslobođeno i od svega nezavisno, samo sebi dovoljno "plavo", onako kako je sam sebi dovoljan Popin "Belutak". Tražeći ono što mu može pomoći u izgradnji sopstvenog likovnog univerzuma i izraza, Srbinović ispituje sve tradicije, sve inovacije, sve mogućnosti. Kao što su mu, za ono što hoće da kaže, potrebni jabuka, vepar ili trpeza, tako mu je potrebno i ovo "plavo", ovaj pridev koji se ponaša kao imenica, i u kome slutimo nagoveštaj ideje o slici koja želi da bude slika same sebe. Tu ideju, međutim, Srbinović smešta u kontekst mnogo veći i složeniji od onoga što nam nudi usamljeni i isključivi "Crveni kvadrat".



Srbinovićeva paleta se hrani onim što nalazi na velikom prostoru koji zajedno obuhvataju panteizam, helenizam i hrišćanstvo. Hraneći se tolikim obiljem, on i sam rađa obilje. A da bi to obilje mogao rađati, da bi mogao naslikati sve od Ikara koji pada do Hrista koji vaskrsava, njemu je potrebno sve: svi uglovi, sve boje, svi jezici.

U razmatranja o modernoj umetnosti Srbinović vraća pojmove kao što su "mera" (što se od slikara koji tako često slika uglomere i kantare moglo i očekivati), "sistem", "velika harmonija", "veliki red". U jednoj prilici, on sliku definiše kao "sređivanje nereda". On, u pomenutoj besedi, objavljuje da su modernoj umetnosti red, sistem, harmonija i celina neophodni, a svojim slikarstvom dokazuje da su oni u modernoj slici i mogući. Međutim, on pri tom zna da sve to - red, sistem, harmonija, crtež, boja, struktura - dobija pravi vrednost tek onda kada doživljaj nečega neizrecivog nađe svoj izraz.

Dok ovo govorim, pred očima mi neprekidno lebdi slika "Zlato u oku", iz 1973. godine. Ova slika je podeljena na dva dela: zlatan i crn, to jest na dva sveta: živi i zagrobni. U prvom delu, u kojem dominiraju boje zlata i nevena, nalaze se dva zida: visoki zid, iznad koga se razbuktava zlatno i zrelo nebo, i nad kojim lebde jabuke, koje u vazduhu održava neki nevidljivi žongler; i drugi, nizak zid, na kome sedi Orfej, pružajući ruku u mrak u kome nestaje Euridika.



Zašto je Srbinović ovu sliku, čiju polovinu zahvata mrak donjeg sveta, nazvao imenom gornjeg, "Zlato u oku"? Zašto taj naslov obuhvata i onaj deo slike koji naše oko ne ispunjava zlatom nego mrakom? Konačno, šta znači "zlato" u kontekstu ove slike? Je li to "zlato" ovo zlatno nebo, jesu li "zlato" ova zlatna livada, zlatni neveni i zlatne jabuke? Ili je "zlato u oku" magla u oku, koja nas zavodi i zavarava, i koja nas spasava, sprečavajući nas da pre nego što nam je suđeno vidimo šta nas čeka u tami iz koje se niko, kao ni Euridika, neće vratiti? Da li ova slika hoće da kaže da Srbinović veruje ono što veruje i Anica Savić Rebac: da "sjaj" umetnosti nije ništa drugo do samo "božanska maska na mračnome liku Beskraja"? Da li on hoće da kaže da ni sam život nije ništa drugo do "sjaj" koji je "maska", i "zlato" koja je "magla"?

Ne znam.

Ali znam da, ne samo onda kada nam prikazuju zdele sa voćem, vence paprika i vence luka, ljubičaste boce vina, zemljane i staklene posude, ženska tela, hrastove, ljubičice, sofre i trpeze, nego i onda kada nas vode kroz apokalipse, ratove i mrakove donjih svetova, sa izložbe Srbinovićevih slika izlazimo, i u naše mrakove se vraćamo, sa zlatom u očima.

Ljubomir Simović

(Odlomci iz eseja "Srbinović", Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2005)