... To je umetnost rafiniranog kvaliteta. Otuda celovitost njegovog dela, celovitost osećanja i ideja, materijalizacije i likovne realizacije.
Njegovo osećanje dato je lakim namazima, bogatstvo valerskih i obojenih odnosa govori o koloristi koji, među slikarima generacije kojoj pripada, već sada zauzima istaknuto mesto.
Njegovi radovi postigli su stadijum ozbiljnog i zrelog umetničkog dometa sa sigurnim ulaženjem u probleme adekvatne likovne transpozicije...

Luis Gonzáles Robles
Madrid, septembar/oktobar 1988.

SLIKE DOBRIJA STOJANOVIĆA

O ideji

Kada pomislim na Ljubavnike u crvenom - san nedostižan, ili na Pojavu iznad Kalne - čudo iz sna, ili na Veliko iskušenje sna, mislim na slike Dobrija Stojanovića, koje u većini naslova imaju za osnovu reč san, to nostalgično stanje ljudske duše, koje nas najčešće vraća u detinjstvo, nudeći nam makar kratkotrajno utočište i sigurnost pred svetom pojava i vremena koje smo u tom svetu potrošili, pa svaka reminescencija na detinjstvo i zavičaj deluje kao lek.
Dobri Stojanović je slikar zavičaja, definitivno. Ne samo po motivima na slikama i crtežima i ne samo po nazivima radova koji određuju njegovu fizičku i mnogo više psihičku vezanost za rodni kraj, već, pre svega, zbog vizuelizacije sećanja koje imaju svojevrstan mitološki karakter. Ta frejzerovska ideja o tumačenju obreda i sveta pojava u njemu postaje tako i ideja Dobrija Stojanovića, samo što je ovo jedno lično viđenje, pre svega doživljaj, pretočen u slike, crteže i grafike.

O sebi i svom radu Dobri Stojanović kaže: ''Moje su slike snovi, priviđenja mašte, prizori iz sopstvenih uspomena i prisećanja na ljude mog kraja u jednom nadrealističkom kazivanju. Unutrašnji dijalog sa samim sobom, koji se vodi u miru i tišini usamljenosti''. Ta usamljenost umetnika uzrokovana velikom nostalgijom za zavičajem sudbinski je odredila njegovu osobenost kao slikara u svetu umetnosti, dajući mu lični pečat, prepoznatljiv, vanvremeni i vanprostorni ili svekovremeni i sveprostorni, bez ambicija da se po svaku cenu određuje prema trenutnim trendovskim zahtevima.


Mir i red vladaju na ovim slikama, bez obzira na konvulziju masa mišića ženskih i muških aktova, dobro ukonponovanih u slobodno interpretiranu arhitektoniku u kojoj postoji samo odnos ploha i volumena. Nešto poput Bekmanove filozofije /''Celog života slikao sam samo volumene suprotstavljene plohama''/, ali i ne samo to, jer Dobri Stojanović ima uvek i liniju kao adut, to osnovno slikarsko polazište, bez kojeg je nezamisliv ozbiljniji umetnički rad.

O crtežu

Linija za Dobrija Stojanovića nije samo sredstvo kojim umetnik objašnjava svet predmetnog, ona je više od toga, ona, pre svega, objašnjava samu sebe. Kratka, duga, široka, uzana, umnožena pritiskom dlana, ona je uvek prisutna da potvrdi posvećenost umetnika ovoj disciplini.
''Crtež je jedna složena disciplina koja poziva na razmišljanje...'' kaže Dobri Stojanović i tu priznaje davno izrečenu činjenicu da crtež podrazumeva jedan misaoni proces, kontemplaciju, a da je boja stvar lepih osećanja.


O boji

I ako podrazumeva lepa osećanja, boja je na slikama Dobrija Stojanovića i u funkciji određivanja atmosfere. Meko islikavanje i dobro raspoređivanje hladnih i toplih, stvara harmoničnu bojenu orkestraciju, dajući tako posebnu atmosferu prostora, čudne, mistične svetlosti, sa blagim naznakama sfumata. Boja za Dobrija Stojanovića nema značenje svoje materijalnosti. Ona je, pre svega, sredstvo za modelaciju, ali i modulaciju, dajući figurama i prostoru određenu atmosferu, toliko karakterističnu na Stojanovićevim slikama.

april 2006.
Milan Blanuša