ČOVEK KOJI BEŽI

Pišući o novim slikama Vladimira Veličkovića dvoumio sam se između dva naslova, za koje mi se činilo da s podjednakom tačnošću ukazuju na njihov osnovni sadržaj. Činilo mi se da se prvim naslovom, "Čovek koji beži", za koji sam se na kraju i odlučio, definiše osnovna tema drame koju na ovim slikama vidimo. Naime, Veličkovićev junak, iz slike u sliku, neprekidno beži. Beži uz stepenice, beži uz neku strmu i sve strmiju ravan, beži puzeći preko spaljene zemlje. Beži od svega: beži od gavranova, beži od pasa i pacova, beži od požara, beži od nevidljivih xelata, beži od kuka i konopaca, beži od vešala, beži od raspeća. Trči i beži i mrtav, trči i beži i kad ostane bez glave, trči i beži, kako bi rekao Vasko Popa, "sve dok ima ruku, sve dok ima nogu, sve dok ima bilo čega".


Bežeći, taj čovek se, uz neke stepenice, penje prema prozoru ili vratima koje vidi na njihovom vrhu. On se nada da će mu se u tom prozoru ili vratima ukazati neki spasonosni izlaz i horizont. Međutim, Veličković je ispod niza slika koje prikazuju čoveka koji se penje sistematski ispisivao jedan neočekivan pot-pis: "Silaženje". Zašto on to penjanje vidi kao silaženje? Da li zato što taj čovek pokušava da se popenje uz one pokretne ste-penice koje ne idu gore nego dole? Ne dole u parter nego dole u donji svet? Da li je taj čovek Sizif, koji na vrh ne pokušava da iznese kamen nego sebe, i čiji se svaki pokušaj, kao i Sizifov, završava na dnu?

Uprkos tome što ga te stepenice uz koje trči nose dole, taj Veličkovićev Sizif ponekad ipak uspeva da, ostavljajući za sobom krvave tragove, dospe do onog prozora ili vrata na njihovom vrhu. Međutim, njemu je dopušteno da se popne na vrh samo zato da bi otkrio da visina ne postoji. Jedino što će s tog vrha ugledati, i u šta može zakoračiti, biće ponor. Na isti način kao i slike ispod kojih piše "Silaženje", i sve one Veličkovićeve slike koje nose naziv "Izlaz" pokazuju da izlaza nema. A kao što nema izlaza, a ovim slikama nema ni nade. Nema obećanja, nema utehe, nema cveća. Nema iluzija.

Drugi naslov koji sam imao u vidu, a od koga sam na kraju odustao, glasio je: "Vatre i gavrani". On, između ostalog, ukazuje i na rečitu dominaciju crvenog i crnog na nekim Veličkovićevim slikama. (Pri tom je crveno u službi crnog: ono ga podvlači i naglašava.) Kao katkad i njegova paleta, i svet koji Veličković slika - čak i na platnima vrlo velikog formata, dva i po sa pet - drastično je redukovan. Tako i toliko redukovan, da mi se čini da bi se ta redukcija mogla zvati i apokalipsa. Ali ono što je na tim slikama, posle te redukcije, ostalo, deluje izuzetno snažno i dramatično.
Iza požara koji seva i dimi se daleko na crnom horizontu ostala je prazna i spaljena zemlja. Vešala i raspeća su prazna, i prostor oko njih je prazan: xelati su otišli, obešeni i raspeti su odneti. Na zemlji nema drugih ptica osim kraguja i gavranova, ni drugih životinja osim pasa i pacova. Nema gradova, nema čak ni njihovih ruševina. Kao da gradova nikada nije ni bilo, kao da civilizacije nikada nije ni bilo. Jedini alati koje vidimo su kuke i konopci, jedine građevine su raspeća i vešala.



Na spaljenoj zemlji su ostala samo gola, mrtva, unakažena ljudska tela. Čovek na ovim slikama nema lica, na kome bismo videli izraz njegove patnje. Nema usta, koja bi kriknula. Često nema ni glave - glava je odrubljena - a ne retko nema ni ruku: njegove ruke nisu odsečene nego otkinute ili odgrižene. Čovek koga Veličković slika potpuno je degradiran. Okačeni o kuke i konopce, ljudi su meso. Ljudi su meso, na neki mnogo strašniji način nego što su meso volovi, ovce i svinje, koji vise po kasapnicama.

Među tim slikama masakriranih i degradiranih ljudi pojavljuju se i brojne Veličkovićeve replike - varijacije, studije, analize, reinterpretacije - Grinevaldovog "Raspeća". Tako učestalo citiranje i variranje Grinevaldovog remek-dela nije samo omaž velikom majstoru. Nije teško pretpostaviti da je Veličković Grinevaldovo "Raspeće" izabrao zato što je ono, u slikanju Hristovog martirija, realistično do naturalizma, to jest zato što ništa ne ublažava i ne ulepšava, što je slikano bez kompromisa, i zato što mu, kao takvo, omogućava da sažme i rezimira, i da najpreciznije izrazi, dramu koju i sam slika bez ublažavanja, ulepšavanja i kompromisa.
Zanemarujući ostale likove sa poliptiha crkve u Izenhajmu, Veličković se usredsređuje na ono što mu se čini suštinskim: na Hristov izranavljeni torzo, na rane, na glavu krunisanu trnovim vencem, na dlan proboden klinom. Varirani u različitim kadrovi-ma, ti detalji su toliko naglašeni, i toliko dramatizovani, da izbijaju u prvi plan, tako da sve one crne i crvene slike, sa psima, pacovima i gavranima, i sa svuda rasutim vešalima i raspećima, na kraju vidimo samo kao pozadinu iz koje, kao središte i vrh te drame, izrasta raspeti Hristos.


Od mnoštva likova na Veličkovićevim slikama Hristos je jedini koji nam je okrenut licem. Na tom licu nema ničega osim patnje. Pred tom patnjom, i pred tom glavom klonulom pod težinom trnovog venca, nameće nam se mnoštvo pitanja.

Da li bi ovaj svet mogao još jednom da razapne onoga koji dolazi da ga spase?
Da li se ovakav svet može spasiti?
Da li ovakav svet uopšte vredi spasavati?
Da li taj još jednom raspeti i od svega umorni Hristos može još jednom da iskupi sve naše grehove?
Da li se do raspeća stiglo zato da bi od njega, još jednom, sve počelo, ili da bi se na njemu, u mukama, bez nade u Vaskrsenje, sve definitivno završilo?

Da li nas ovo slikarstvo upozorava da je apokalipsa jedino do čega ova civilizacija, ako nastavi smerom kojim je krenula, može stići?

Da li su ova pitanja odgovor?

Ljubomir SIMOVIĆ
Jelova Gora, jul 2006.