Da. Nema više jednog viteza bistrog oka, mirne duše i čiste linije, nema više slikara mr Zorana Matića iz Bajine Bašte, profesora Umetničke škole u Užicu i sjajnog majstora svog zanata. Sada kada on nas sve vidi ali nas ne oseća, a mi njega osećamo ali ga ne vidimo, i kada su sve distance izjednačene, a nade pretvorene u uspomene i istinitost zajedničkih prijateljstava u očaj, i kada je naš vaskoliki zajednički svet i umetnost ostao kao molitva pred neumitnom večnošću, i moja smrtna uspomena se oprašta od dragog kolege i prijatelja Zorana Matića.

Strpljiv, istrajan i uporan, neporočan i nepotkupljiv prema svakidašnjim iskušenjima potrošačkog hedonizma, ali istovremeno neizbavljiv iz čistote umetničkog traganja za čulnim i senzualnim u životu i crtanju u tehnici obične olovke. To šta i kako je pokojni Zoran nacrtao olovkom i prikazao u svoj svojoj raskoši i tehnici mogućih skaliranja izražajnih valera crtanja olovkom, ostaće u srpskoj umetničkoj praksi kao gornja granica. Takav majstor do sada nije viđen. On se na našoj umetničkoj sceni pojavio odjednom, kao da je pao s neba, on je jednako iskreno i čisto crtao, slikao i družio se sa svima. On je jednostavno sve oko sebe osvojio i ispunio kao što to čini rana jutarnja svetlost. (Obrad. B. Jovanović)

Uvek sam govorio: umetnost je stvarnija od stvarnosti. Samo na prvi pogled (i samo neupućenom) izgleda da je Matićeva opsesija erotika. Crta Matić aktove, nema spora, ali iza minuciozno izvedenog erosa, iza ženskih oblina, istog momenta se pomalja i njegov brat Tanatos. Slično kao na slikama Frensisa Bejkona, lepota je podložna aberacijama; na izvestan način Matić iscrtava budući erozivni uticaj vremena. Bez sumnje, on je vedri pesimista. Možda i hedonista. Ali ni jednog momenta ne zaboravlja na klicu Adamovog sagrešenja. Raspadanja, trošenje, propast, sve je to možda upečatljivije na njegovim crtežima nego na radovima umetnika kojima je to opsesija i ključni motiv. (Svetislav Basara)


Posle Ljube Ivanovića, u srpskoj umetnosti bilo je nekoliko izuzetnih, posvećenih crtača kao što su Dado Đurić, Uroš Tošković, Dragan Lubarda, Željko Đurović... Tom posvećenom bratstvu sanjara i leutara crteža, svakako, pripada i Zoran Matić. Poput Ljube Ivanovića koji je, gledajući impresioniste shvatio da se "olovkom može napraviti svetlost" i Zoran Matić je otkrio raskošne mogućnosti meke grafitne olovke. (Dragan Jovanović Danilov)

Za Zorana Matića bi se moglo reći da je kao jedan od istaknutih predstavnika generacije novosadske umetničke akademije, još u završnim formacijskim godinama sredinom osamdesetih, kao virtuozni crtač, slikar i grafičar već skrenuo pažnju sigurnošću istupa, čvrstinom i zrelošću, vezujući se, koncepcijski na one figuracijske linije koje su još u dekadama koje su prethodile, na tom terenu već iskazale njegove starije kolege i budući mentori Todorović, Blanuša, a posredno i Rakixić, sa angažovanim idejama neke vrste crne figuracije, fiksacije onoga što bi se moglo označiti skupom tragova nasilja, nečim što još od kolosalnih ilustracija Franciska Goje, sve do Frensisa Bejkna uzbudljivo zrači i množi uticajne talase na čitavoj evropskoj sceni, pogotovo i središnjim i severnim zonama, onde gde su disciplina i izoštreni pogled nepisano pravilo.

Kako u pogledu odabira tema, ukupnog stava i shvatanja moći sredstava likovnog izražavanja, i Matićev pristup nema mnogo okolišanja u pogledu beskompromisne privrženosti onome što stoji u srži određenih crtačkih tradicija, on nije taj koji će zaludno da luta i sa sumnjom da isprobava recepte tehnologija koje se u izobilju nude, oslanjajući se, isključivo, na moćima koje proishode iz ruke, oka i duha, izbegavajući pri tom, što je moguće više, narativne procedure i retoriku koja bi bila neprimerena fenomenologiji vizuelnog. (Dušan Đokić)


Zoran Matić koji je čitavog života bio zaljubljen, i ljubav prema ženi iznosio do temeljnog načela svog postojanja, u ranoj mladosti sa mnogo žara, sada sa više mira i distance, ali ne manje uverenja i strasti, kao slikar stavlja temu žene i ljubav daleko ispred drugih tema. Njegovi crteži su u većoj meri obuzeti metafizičkim problemom, smislom postojanja, vrednošću pređenog i još preostalog puta,
pitanjem smrti i pre svega traganjem za večnim, beskrajnim i apsolutnim u svetu prolaznosti.


Matić slika lubav, ženu koja je prirodni izvor i simbol nagonske snage stvaranja i razaranja, ženu koja je predmet želje za posedovanjem, žudnje i nežnosti; san o večnoj lepoti i mladosti; ženu kao uzrok čovekovog bola, očajanja i pada, ženu otelotvorenje ideje o božanskom. (Dr Zoran Maksimović)

IN MEMORIAM

Zoran Matić rođen je 1960. godine u Srebrenici.

Školu za primenjenu umetnost završio je 1979. u Novom Sadu. Diplomirao na Akademiji umetnosti, odsek slikarstvo u klasi prof. Dušana Todorovića 1985. godine u Novom Sadu. Magistrirao na postdiplomskim studijama na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer crtanje u klasi prof. Milana Blanuše.

Član je ULUS-a od 1986. Bio je profesor Umetničke škole u Užicu i radio je kao izabrani asistent-pripravnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu za predmet Metodika nastave likovne kulture.