Smisaoni podložak tekstualnom sklopu jedne grafičke publikacije jeste monohronost hartije. Izviruće emulzije svetlošću ispisanog materijala postoje kao posledica otrgnutih biocentričnih elemenata svedenih na ravan.Ono što može biti primamljivo jeste istovremena zastupljenost konstrukta, estetskih reakcija, ali i stalno prisutnog umetnika u delu, promišljeno lociranog u okvirima koje je sam sinhronizovao.

Inkapislirajući se u "svetlospisateljske" manifestacije Andrijana uspostavlja dobrobitni dualitet: naime kroz korekciju "pozadinskog" položaja fotografija u odnosu na upravljenost tražila, ona dublira sebe poprimajući tako transparentno prisustvo unutar foto-zabeleške. Nastaje pritom ucelovljenje ekstrema proizvedenog zaklona, umetnika i posmatrača pozvanog da priđe iza leđa umetnika, bez potrebe za konfrontacijom. Rezultanta jeste raznovrsnost doživljaja, tako da na jednoj strani uvek postoji samouživajući pejzažist.

Bojan Janković,
apsolvent grafičkog dizajna



Ako pretpostavimo da na planeti zemlji živi oko šest milijardi ljudi i da svi oni imaju sposobnost vida, to znači da je svakodnevno posmatra dvanaest milijardi očiju.

Fascinantna je činjenica da ljudi mogu posmatrati iste prizore a videti ih na međusobno, potpuno različite načine.

Fotografija se smatra najobjektivnijim reprezentom stvarnosti, instrumentom koji dokumentaristički i realno prikazuje prizore koji su se našli zatečeni u viziru foto-aparata.

Kada bismo stvari posmatrali isključivo, to bi ponovo značilo da bi šest milijardi ljudi i dvanaest milijardi očiju uz pomoć foto-aparata načinilo bezbroj indentičnih fotografija jednog istog prizora.

Koliko god da se trudim da svet beležim isključivo onakvim kakav zapravo jeste, čini mi se da moji radovi na kraju uvek imaju neku boju iz lične palete kolorita i umesto da budu samo svedoci oni postaju i lične interpretacije, kao kakav žig koji je nemoguće ukloniti.

Andrijana Brujić