Naziv slika Vesne Milunović iz ciklusa "Kostimirana praznina" sadrži nekoliko mogućih značenja. Prvo bi se moglo nazvati ontološkim. Na slikama iz ovog ciklusa vidimo barokno drapirane tkanine, kao mustre za garderobu čiji maneken je – praznina. Sinonimna reč za tu prazninu je ništa, ili latinski nihil. Šta znači ta reč? To je pojmovna negacija bića, postavljena nasuprot predstavi o "nečemu" postojećem, bilo čemu, svemu… Ovo je prvi put da se ništa postavlja kao model za slikanje.



Iz ovog značenja naziva proizilazi drugo, nazovimo ga moralno, etičko. U takvom nazivanju ne skriva se prizvuk ironije i parodičnosti. Za Milunovićevu je dizajn kostimirane praznine element metaforične slike našeg sveta. Ovako kostimiran, taj svet se paradno kočoperi u negativnom kategorijalnom sopstvu, zapravo u inverziji te kategorijalnosti čije prve žrtve su pojmovi vrednosti i dobra. Za njima slede svetinje istine i lepote.

Sledeći sloj značenja u navedenom nazivu otkriva naličje estetskog tkiva ovih slika. Ako je ambalažirano "ništa" parodično prozvana "poslednja istina" svetskog bića, šćućurena u talogu sa dna našeg iskustva, onda je ono i završna, negativna pojmovna inkarnacija lepote. Lepota je, dakle, avet bestelesne entelehije koju mi, u svojoj očajničkoj čežnji za bitisanjem, zaodevamo u haljine satkane od paučine sa vrata riznice naših utopija. Istim plaštovima, mekim i blještavim, zaodevao je Ticijan bujna tela mletačkih lepotica. Prema osećanju Milunovićeve, nema žešćeg izraza antiestetizma od onog koji akcentuje spoljnu pojavnost lepote. Pa evo, nagledajte se lepih sagova kojima je Kleopatra zastirala svoju divnu nagost…



Sledeće moguće značenje grupnog naziva ovih slika je mističko. Mi nemamo čulo koje može da vidi svetinju. U očaju zbog te slabosti, mi svetost zaodevamo vidljivom taštinom najvećeg sjaja. Rafael je u ovakve tkanine oblačio Bogorodicu. Posle uspenja Božje majke, za nas smrtne, za naše grešne oči, ostajala je na mestu događaja mistična praznina.



Ali gle, u toj apsurdnosti krije se vrelo iskonskog straha koji nas prožima, jednako u suočenju sa bićem i slutnji ništavila. I to je poslednje, apokaliptično značenje sadržano u nazivu slika Milunovićeve. Zar ne osećate laku jezu gledajući u te rasprostrte plaštove, ne znajući šta oni kriju?... Milunovićeva apokalipsu ne predstavlja kao katastrofični spektakl. Na njenim slikama prikazana je "meka", nežna varijanta apokalipse. To što vidimo u ovim slikanim prostorima nije strašno, dotle dok ne padne i poslednji plašt. Tamo, sa one strane je prazno… a to se ne vidi. Nama, sa ove strane, ostaju naše krpice…

Đorđe Kadijević