A PHP Error was encountered

Severity: Notice

Message: Only variable references should be returned by reference

Filename: core/Common.php

Line Number: 257

Gradska galerija Užice • Izložbe

Aktuelne izložbe

MILAN TUCOVIĆ

Slike i objekti
Subota 15. Oktobar 2005. - Nedelja 30. Oktobar 2005.
Od samog početka svog umetničkog bavljenja, Milan Tucović našao je pribežište u figurativnoj veroispovesti, imajući jasan koncept svoje slike i siguran putokaz u deskriptivnosti majstora renesanse. U učenom slikarstvu ponovo je oživelo staro flamansko slikarstvo, organski povezano sa duboko ličnim dahom umetnika. Slikar Milan Tucović, dakle, drži do klasičnog slikarskog jezika, do tradicije, ali u odnosu na nju nema stav skrnavljenja ili parodiranja (kako je to danas često slučaj) već kritički stav nadograđivanja. Tucović je svesno i nepomirljivo eklektičan i anahroničan. No, nije li njegova takozvana "nesavremenost" i "anahroničnost" (anahronijska evokacija) zapravo znak izuzetne samorodnosti i aktuelnosti njegovog slikarstva, sagrađenog na načelima Središta, heurističke centričnosti i subordinacije?


Za Tucovića, slikanje je metodično i dugotrajno fiksiranje jednog kompleksnog prizora usredsređenim slikarskim pogledom i zavidnom iluzionističkom ubedljivošću. Njegova kompozicija je smisaono čvrsta, slojevita, konzistentna. Nema kod Tucovića košmara paranoične, nekontrolisane mašte, već duh organizovane osećajnosti, doživljajne celovitosti i štedljivosti u kolorističkom registru kod njega sve odlučuju. Ovaj umetnik vešto koristi postupak "predstave u predstavi". Svaka Tucovićeva slika jedna je pozorišna inscenacija, romatnični mizanscen na kome su ljudske figure izvučene iz palimpsestičnih dubina zaborava. Tucović, zapravo i radi sa energijama palimpsesta, pri čemu postupkom desedimentacije oživljava jedan davno nestao svet. Smirene i ponešto teatralne poze figura (koje neretko otelovljuju tajni kult porodične intime) savršeno su usredištene, uhvaćene u dostojanstvenoj statičnosti. Hoteći da zaviri "iza zida vremena", ovaj umetnik tvori jedan samosvojni, paralelni univerzum minulih ljudi i predmeta oslobođenih tereta funkcije. Zaumnici, alhemičari, firmopisci, arhivolšebnici, čarobnjaci, ezoterici, mistagozi, astrolozi, profeti, pitagorejci, magusi, anahoreti, mudraci, neshvaćeni geniji, zvezdočatci, ali i pisci (Singer, Hrabal, Kiš) obasjani mističnom svetlošću, zamrznuti su na Tucovićevim slikama, kao u nekom tajnom obredu. Ovaj umetnik, posebno je naklonjen ljudima iz života koji traje na marginama, ali to čini daleko od vulgarne socijalizacije i socijalne vivisekcije.

Kod Milana Tucovića ljudske figure i predmeti su idejno čvrsto povezani. Njemu je predmet potreban zato da njime prizove prošlost. Prisutnost predmeta na Tucovićevim slikama, magična je. Sačuvano dostojanstvo predmeta između kojih postoji složena dijalektika odnosa, sabrano je u sliku. Tragajući za dušama minulih stvari, Tucović je uskladištio na svojim slikama jedan kabalistički rekvizitarij fantastičnih mašina, škrinja, stalaža, polica, sanduka, starih muzičkih instrumenata, vesala (supstitut putovanja)... Na sliku rađenu u tehnici ulja na dasci, on neretko aplicira požutele, pradavne fotografije, satove, zupčanike, tajanstvene mehanizme... Tamna pozadina boje sasušene krvi, oplemenjene fakture, tu je tek kulisa koja predočava pozornicu prizora i zbitija. Ona je redukovana na strogu, čistu plohu, dok je iluzija treće dimenzije tek naglašena. Ta tamna gama zagasitomrke boje označava vremenski zid, neku vrstu temporalne neodređenosti i patine, nemerljivu dubinu ništavila iz koga će izroniti lica i predmeti. Ovaj umetnik, naime, i nema potrebe da na svojoj slici posebno naglašava perspektivu, jer bi ona samo mogla da naruši mističnost prizora. Njemu je dovoljno da svoje figure zaogrne biblijskim mrakom, tminom tamne, flamanske palete, osvetljavajući im lica tek pečenim okerom, ili prigušenim svetlom starog zlata. Takva pozadina kao svojevrsni ezoterični dekor sužava posmatračev horizont pogleda i usmerava ga na enimgatični, neoromantičarski prizor.


Nema sumnje da je fotografija bitno promenila poimanje figurativne umetnosti, kao i samu figurativnu umetnost. U jednom bitnom segmentu svog bavljenja, Milan Tucović je tačku oslonca, paradoksalno, pronašao u krhkosti prolaznosti koju oličava fotografski citat. Za njega je važan taj trenutak bljeska. Fotografski predložak za Tucovića (kao uostalom i za Anderlea, ili, recimo, Vasilija Jordana) ima ontološki status, a sem toga on upućuje i na snagu i neumitnost faktografije. Fotografski predložak takođe oličava i Tucovićevu težnju da se ukoreni u stvarnost. Ali, Tucović ne izabira bilo kakve fotografije, već on stare, požutele, aurične, koje je samo vreme posvetilo i koje kao takve zrače prostornošću i mističnošću vremena. Takve fotografije nisu samo puki artefakt, već predstavljaju sirenski zavodljivi inicijacijski i intuitivni zov, pokretača ideja i poziv na sanjarenje.

Već na ranim, dečačkim crtežima Milana Tucovića (koje autor ovog teksta poznaje iz prve ruke) mogla se osetiti fina priroda jednog bogom danog talenta. Gonjen jakim stvaralačkim dajmonionom, Milan Tucović se još od dečaštva strastno predaje crtanju, prizivajući linijom milje i vilinje detinjstva. Tucović je liričar crteža, crtač bogate likovne podsvesti i narativne invencije. Njegove crtačke opservacije lepe lirske subjektivnosti i dečački razdragane otvorenosti prema svetu, odišu neposrednošću, kao da potiču iz sna. To su nežno akvarelisani poetski blagoslovi, nostalgični preludiji žudnje za povratkom u nevinu prvotnost, koji osvajaju zavidnom tehničkom artikulacijom i lirskom eleviranošću. Oni su rafinirano kolorisani eterizmom sredozemnog akvamarina, oker i jantarnožutih izmaglica koje im daju auru tajanstva. Fluid lirske crtačke meditacije i prozračna atmosfera uspomena na blaga iz dečjih igara i sanjarenja, palimpsestirani su kod ovog crtača pre svega u pažljivo odabranoj ikonografskoj sintaksi. Umetnik je tu prognanik iz raja detinjstva. Gotovo uvek, u medijalnom centru Tucovićevog crteža je dečak izronio iz prošlosti. I taj osetljivi, iluminirani dečak je tu "lik u kontekstu", biće koje goni neizreciva čežnja za oduhovljenjem. No, uprkos introspektivnim sugestijama koje toliko toga ovde odlučuju, nije kod Milana Tucovića u pitanju nekakav nostalgični nadrealizam, jer je kraj ovog divnog i krvavog veka prerastao nadrealizam. Tucoviću je mnogo više stalo do onog "na rubu nadrealizma". Sam čin prelistavanja njegovih crteža ima nečeg od mutnog sećanja na srpski zakasneli romantizam, na intimnost otkrivanja starih, požutelih fotografija iz porodičnih albuma. Ima neke dirljive dečačke nežnosti na Tucovićevim crtežima, previše lepim za ovaj svet. Zato bi nasrtljivost reči trebalo da pažljivo, na vrhovima prstiju, zalazi u te posvećene prostore sačuvane nežnosti i nedužnosti. Na Tucovićevim crtežima, tim posvećenim prostorima u kojima oživljava to bolno dete u umetniku, sadašnjost se odmerava po meri detinjstva. Milan Tucović je, doista, nostalgičar, ali njegovo je slikarstvo, uprkos jako izraženoj žudnji za gnezdom, tako daleko od malograđanske sentimentalnosti.


Slikarstvo Milana Tucovića dolazi koliko iz likovne erudicije, toliko i iz same egzistencije. Uprkos realističkog sižea, Tucović je daleko od takozvanog realističkog slikarstva. Tačnije, on svojim duboko sugestivnim, figurativnim jezikom zalazi u zasenak metafizičnog, u onaj zahuđeni prostor sa one strane realnosti. Ali, ono što je najlepše je to što iza ovog slikarstva stoji kao pokretač jedna dublja unutrašnja motivacija, realna vatra nerva i nužnosti. Pod naslagama antiknosti tema i zanatskog umeća, otkrivamo upućenost na arhetipsku sliku potpunosti, na smisao jednog višeg, sublimiranog reda. Hteli mi to ili ne, Milan Tucović, sa svojom umetnošću transpredmetnosti jedna je od najčudesnijih pojava u srpskom figurativnom slikarstvu kraja ovoga veka. Reč je o umetniku koji je (uz jedan mali broj umetnika figurativne provenijencije) uspeo da se istrgene iz mimikrijskog manira jednog novog trenda figuracije, hoteći da reafirmiše sliku kao biće i koji je kadar da na svojoj slici izgradi izuzetno kompleksne kristalizacije figurativnih vizija.

Dragan Jovanović Danilov


Milan Tucović rođen je 1965. godine
u Požegi, Srbija. Diplomirao je vajarstvo
na Fakultetu primenjenih umetnosti
u Beogradu, 1991. godine.
Izlagao je na više grupnih izložbi
u zemlji i inostranstvu.
Živi i radi u Beogradu, Srbija.