Umetnost podrazumeva i komunikaciju koja je, na žalost, za Srbe i nealbanske narode na području Kosova i Metohije skoro u potpunosti onemogućena. Tako se dešava da mnogo toga ne znamo jedni o drugima, a bilo kakvo sužavanje, ograničavanje ili zatvaranje duhovnog prostora postaje pogubno za sve, posebno za one koji bi da pohrle u svet i uspostave dijalog sa vrednostima čovečanstva.


Međutim, egzistencijalni problemi i raznorazne teškoće sprečavaju umetnike da predstavljaju svoja ostvarenja širom otaxbine i, još manje, van njenih granica. Na taj način njihovo stvaralaštvo ne može u pravom smislu da postane deo korpusa umetnosti u Srbiji, kojoj po svemu pripada, a preko nje i one u Evropi i na celoj planeti.

Svesna prepreka i pogođena patnjom ljudi na Kosovu i Metohiji, Ljiljana - Buba Bursać nije prestala da se nada u mogućnost spajanja u duhovno kolo balkanskih i svih svetskih naroda. Njena angažovanost naročito dolazi do izražaja kada je, umesto Vrta za Apolona, ostvarila izvanredan ciklus Nojeva barka za treći milenijum i još jedanput dokazala da, uprkos stradanju i slutnji kataklizme, prednost daje lepoti i zakonima slike.

Zato je, krajem 1999. i početkom 2000, na mostu u Kosovskoj Mitrovici naslikala Most svetlosti, sa željom da poveže nacije i usmeri pažnju ka nebu koje je jedinstveno, ali ne za sve i svuda podjednako. Otad je zapostavila rad u ateljeu i, uz organizacione poslove oko likovnih kolonija i izložbi u Zvečanu, Osojanu i Velikoj Hoči, počela da sprovodi vrlo dragocen koncept vraćanja likovnog života, jednako kao i vere da su pravda, istina, poštenje, sigurnost i sloga neophodne i sasvim normalne ljudske potrebe. Pri tom, nikada nije prestala da slika. Klasičnim sredstvima, četkicom i bojom, njenim dobro poznatim zlatom, tačnije svetlošću kojom kao humanista zrači, markirala je odvaljeno kamenje sa mržnjom razrušenih hrišćanskih hramova i ostavljala ga na istim mestima u nadi da će tako postati jezgra obnove ovih. Posle četvorogodišnje posvećenosti likovnom životu Stare Srbije - krunisanog kolonijom, Art forumom i Otvorenim grafičkim ateljeom u Velikoj Hoči, Buba Bursać je rešila da se vrati slikanju. Međutim, prethodno je morala da okupi mlade umetnike koji uglavnom žive na delovima Kosova i Metohije dostupnim Srbima i nealbanskim narodima. Pozvala ih je, kao i one koji su sa njima studirali na Fakultetu umetnosti u Prištini - kasnije iz Prištine u Varvarinu potom u Zvečanu, da svoje radove predstave na izložbi Kako si?

Ovaj dobro osmišljen naziv svesno daje prednost etičkom nad estetičkim, pruža priliku da se sagleda to što rade zlim prilikama udaljeni i izdvojeni od kulturnih centara, a nisu još uvek stasali da i sami postanu središte koje privlači pažnju. Ovom tako ljudskom pitanju obično prethodi ono: Gde si? a za njim sledi:Šta radiš?

Ipak, oba bi bila suvišna, jer odgovor na prvo saznajemo iz biografija - niko od učesnika ove smotre više nije u rodnom mestu niti tamo gde je živeo do progonstva iz zavičaja 1999, a iz njega proističe drugo jer uslovljava i raspoloženje koje može, ali ne mora da se ispolji plastičnom građom. Iskreno verujemo da je snaga umetnika upravo u tome što se stvaranjem suprotstavljaju beznađu i stihiji vremena. Njima je, po pravilu, uvek bilo važnije ono Gogenovo: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? Zato su i u najtežim uslovima nastajala najbolja dela koja svedoče o snazi duha i neuništivosti umetnosti.

Na ovoj autorskoj iložbi Ljiljane Bube Bursać svoje radove izložili su: Jelena Bojanić, Bojan Bošković, Ivana Glogovac-Migrić, Miloš Đekić, Nadica Đekić, Blažo Ilić, Saša Ilić, Goran Jović, Nenad Kostić, Igor Kotarski, Ivana Krivokapić, Jagoda Pašić, Marko Pašić, Nenad Rakić, Nataša Tomić, Goran Trajković, Ivana Čuljković i autor izložbe.

Ljubica Miljković