Ćelićevo stupanje na našu likovnu scenu koincidira s nekoliko bitnih istorijskih događaja, kako za našu zemlju tako i za svet, a koji su kao posledicu imali promenu stava naše zvanične politike prema umetnosti. Deo pripadnika nove genaracije umetnika, među njima i Ćelić, shvatio je neminovnost uključivanja domaće umetnosti u svetske tokove. Svoj mladalački bunt prema tradicionalno-ideološkim strukturama društva oni su formulisali kroz dva paralelna toka, koji će ih odrediti i u društvenom i u umetničkom smislu.

Prvi, organizacioni, konkretizovan je formiranjem umetničkih grupa, kao udruživanje radi manifestovanja stava, čime se objašnjava raznorodnost umetničkih izraza, jer nije bila bitna međusobna stilska usaglašenost već funkcija. Ćelić je prvo bio član grupe Samostalni, a potom Decembarske
grupe. Drugi, likovni tok, podrazumevao je definisanje uporišnih tačaka umetnosti koju je trebalo razvijati. Oba ta toka u mnogome su odredila potonju Ćelićevu umetnost.

I Ćeliću, kao i pojedinim njegovim savremenicima, bilo je jasno da je za priključenje naše umetnosti evropskim i svetskim tokovima neophodno razrešiti nekoliko, za to vreme i prilike, važnih pitanja: uspostaviti kontinuitet umetničkog toka prekinut ratom, prebroditi još uvek jake uticaje ideoloških struktura društva, ustanoviti vrednosne obrasce na kojima treba da počiva nova umetnost i izabrati njena stilska i idejna načela. O svim tim pitanjima Ćelić je imao jasan stav. Smatrao je nemogućim jednostavno kopiranje inostranih stilskih obrazaca, jer se "naša umetnost mora misiti posebno u svom sopstvenom razvoju", čime se objašnjava Ćelićevo opredeljenje za evolutivni pristup.

Ishodišta za novu umetnost pronađena su u međuratnom periodu, kojim je Ćelić, po sopstvenim rečima, bio opsednut, ali ne u avangardnim pokretima čija recepcija u pedesetim još nije bila adekvatna, već u dobro poznatom i popularnom modernizmu tridesetih. Novostvoreni "tradicionalni modernizam", koji je zastupao i Ćelić na početku svog stvaralaštva, imao je manji značaj na stilskom nivou, jer se "zadržao na starinskom modelu kompromisnog modernizma", ali je značaj na kulturološkom nivou bio neuporedivo veći, jer je podrazumevao suprotstavljanje ideji socijalističkog realizma revalorizacijom proskribovanih vrednosti. Shvatanjem da se sloboda stvaranja "najčešće branila vraćanjem unazad" Ćelić ukazuje na neophodnost retroprincipa u tim godinama prelomnim za našu umetnost (i kulturu uopšte). Upravo takvim stavom, koji znači nastavak, a nikako raskid s prethodnim periodom, ostvaren je kontinuitet u našoj umetnosti.

U rešavanju pitanja recepcije realnosti (ma koliko taj proces bio kompleksan kada je o ovom umetniku reč) Ćelić postavlja krajem pedesetih i početkom šezdesetih osnove svoje umetnosti. Proces racionalizacije slike (koji se možda najbolje može pratiti kroz crteže kao odraz unutrašnjih preispitivanja, i to naročito u seriji predela iz tog perioda) najvećim delom se odvijao kroz analizu prostora.

Kratki osvrt na početak Ćelićevog stvaralaštva, iniciran ovom izložbom, jeste samo jedan mogući pogled i na umetnikovo stvaralaštvo i na fokusirani period, a istovremeno pokazuje koliko svako predstavljanje radova može da bude inspirativno za današnjeg posmatrača, kao i koliko uglova posmatranja postoji. Takođe potvrđuje i da je svaka izložba praznik umetnosti.

Sava Ristović

Stojan Ćelić je rođen 16. februara 1925. godine u Bosanskom Novom (danas Novi Grad), a umro 30. aprila 1992. godine u Beogradu. Diplomirao 1951. i završio specijalni tečaj 1953. na Akademiji (danas Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu. Bio profesor na istom fakultetu i dekan od 1971. do 1973. godine. Član ULUS-a i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara. Redovni član SANU.

Izlagao na mnogobrojnim samostalnim (prva samostalna izložba 1954) i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Sa Grupom Samostalni izlaže prvi put 1952, a od 1955. do 1960. bio član Decembarske grupe.

Pored uljanih slika radio akvarele, pastele, mozaike, tapiserije, crteže, grafike, ilustracije knjiga, likovnas rešenja korica, scenografije.

Pisac nekoliko monografija, mnogobrojnih tekstova o likovnoj umetnosti, knjiga Između sveta i slike (Nolit, 1981) i Sudbina skulpture (CLIO, 1994).