Mirjana-Mira ili Mirjam Maoduš je kod ranih radova koristila snagu kontrasta jarkih boja i izražajnost ljudskih likova da bi iskazala svoje nemire i socijalno angažovane stavove pod uticajem nemačkog ekspresionizma. Ostvarenja protagonista ovog pokreta, koji traje i u raznoraznim vidovima se obnavlja od početka HH veka, privukla su je tokom školovanja u Frankfurtu i na njima je izgradila sopstvenu poetiku. Kasnije se sve više približavala fovističkom doživljaju sveta i umetnosti, naročito od dolaska u Pariz 1971, ali nikada nije zanemarila prvobitno usmerenje primereno moralnim načelima, shvatanjima, temperamentu i nameri da slikarskom sintaksom otkrije dušu, misli i raspoloženja.

Priroda, čovek i predmet ostali su prisutni u Mirinom opusu, ali je od sredine devete decenije uradila preko stotinu kompozicija bliskih letrizmu. Prvi podsticaj za okretanje osobenoj kaligrafiji, osim u divljenju japanskom pismu sa kojim se susretala prilikom tada čestih boravaka u Tokiju, našla je u korespodenciji Van Goga i Gogena, utemeljenoj na izuzetnom poznavanju umetnosti i predvodničkom duhu genija koji su široko otvorili vrata moderne. Ubrzo je na platno prenela i odabrane delove stihova Remboa, Koktoa ili nekog drugog francuskog pesnika, našavši u njima ono što sama poseduje i oseća. Sve to nedvosmusleno potvrđuje koliko je za nju važno polazište. Međutim, krajnji rezultat — slika kao obojeno polje, dokazuje da su joj plastični sadržaji najbitniji iako ne zanemaruje ni ostale slojeve koje po potrebi i ističe.

Mira je svoje specifično slovoljublje zasnovala na povezivanju sudbine prognanih Srba tokom desete dekade prošlog stoleća sa prizorom na nekom pariskom trgu 1971. godine. Tačnije, setila se klošara — zabludelog i oronulog darovitog gitariste koji je, uz dobro odsvirane melodije svetskih hitova, na srpskom pevao o svom promašenom životu, uzvikujući povremeno: Ja sam Srbin! Naravno, osim nje niko nije razumeo ni njegov prepev ni psovke koje je ogorčeno i u očajanju upućivao prolaznicima. Svi su, nema sumnje, shvatili da je stranac i prihvatali muziku bez razumevanja jezika, samo na osnovu izražajnosti glasa i bujice emocija, ali se brzo udaljavali otporni i ravnodušni na tuđu patnju, uronjeni u sopstvene probleme, tuge ili radosti.


Kao i većini njenih sunarodnika u rasejanju, ni Miri nije bilo lako posle burnih događaja izazvanih secesionističkim procesima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Trebalo joj je dosta hrabrosti i uzdržanosti da sasluša ostrašćene laži i uvrede u koje su mnogi poverovali pošto nisu želeli da čuju istinu o nama. Kao humanista koji se zalaže za pravednije odnose među ljudima, odlučila je da na svoj način — pomalo rezignirano i svakako uzvišeno — reaguje na tragediju Srba satanizovanih iz centra svetske političke moći, unapred osuđenih za neučinjeno ili što su na silu odgovorili silom. Nažalost, drugačije nisu ni mogli pred oružjem, nemilosrdnošću i odlučnošću onih koji su etničkim čišćenjem i preko leševa hitali ka samostalnim državama. Zato je i ona morala da uzvikne s ljubavlju: Ja sam Srpkinja! Tim pre što je dobro znala surovu istoriju ovih naših prostora, a rodila se u izbegličkom logoru u Metku, okružena bodljikavom žicom koje je tek sada postajala svesna i počela opet da sluti oko sebe. Učinila je to ćiriličnim pismom, dovoljnim da jasno kaže kome pripada, odnosno da i tako bude sa svojima. 0d tada je nastavila da sa ponosom ispisuje samosvojnu pohvalu svom rodu.

Ljubica Miljković


Mirjana — Mira Maoduš, rođena je u Metku kraj Gospića, u izbegličkom logoru, 14. oktobra 1942. godine. Deda njene majke Sofije Tesla, rodom iz Raduča, rođeni je brat oca Nikole Tesle. Porodica Maoduš se nastanila u Beogradu posle preživljenih užasa i genocida ustaša nad Srbima tokom Drugog svetskog rata.

Studirala je slikarstvo u Školi za primenjene umetnosti u Frankfurtu (1965—1968), na Akademiji (Accademіa dі belle artі) y Veneciji (1969—1972) i na Akademiji (Esole Natіonal Ѕuperіeur deѕ Beaux-artѕ) y Parizu (1972—1975). Osim u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Japanu, boravila je u Rusiji, Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Udata je za dr Riođija Nakazatoa, profesora, dekana i sada predsednika Kjoricu Univerziteta u Tokiju. Član je japanske grupe umetnika Ša-Đi-Cu od 1983. i ULUS-a od 1987. godine.

Bavi se slikarstvom (ulje, akrilik, tempera, gvaš, akvarel) i crtežom (olovka). Radila je portrete i figure ljudi u kafanama i drugim javnim prostorima, posebno dok čekaju metro, iskazujući tako i socijalno angažovane stavove. Isto je činila obrađujući potrošene konzerve ili otuđenost sablasno praznih stanica podzemne železnice. U njenom opusu ima dosta imaginarnih urbanih motiva, najčešće onih od nikad izbledelih sećanja na Beograd, zatim predela ispunjenih opalim lišćem. Skoro dve decenije se uglavnom posvećuje slovima i, poslednjih godina, brojevima, od kojih gradi apstraktne kompozicije. Pretežno koristi snažnu kolorističku orkestraciju i pripada ekspresionistima.

Učestvovana je na zajedničkim likovnim smotrama, između ostalih na Majskim i Jesenjim salonima u Parizu, Izložbama UENO muzeja u Tokiju, Izložbama Slobodna akademija slikarstva u Milanu, Oktobarskim salonima, Jesenjim izložbama, Izložbama Crtež i mala plastika u Beogradu itd. Samostalno izlaže od 1973, u otaxbini i širom sveta.

Njena dela čuvaju i izlažu Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Mijagi muzej u Tokiju, Muzej savremene umetnosti u Kamakuri, a nalaze se i u mnogim privatnim zbirkama. Redovno se, od 1998, reprodukuju kao novogodišnje čestitke UNESKO-a.