"U mladosti žurimo da dostignemo
vrednosti zrelog doba,
a tada - u zrelom dobu - saznamo
da su vrednosti ostale u mladosti".
Radomir Vergović

Stvaralaštvo Radomira Vergovića, iako varljivo učaureno duhom i fasadama Užica koga zapravo više nema, osim u isto tako nestajućim sećanjima, govori elokventno kosmopolitskom slikarskom semantikom, koju će evropski čovek trenutno identifikovati kao svoju, i vremenski i prostorno, ali, pre svega, intimno kroz rečnik snova oaza u koje se beži iz ludila vremena u kome su mašine pojele ljude, a gospodari rata - drevni jahači Apokalipse, monstruozno uzimaju oblike mironosnih glasnika Neba, cinično podvlačeći meru tragedije zablude čovečanstva koje je sve učinilo da samo sebe uljuljka u brojnim lažima i opasnim iluzijama...


Vergović, koji suvereno vlada tehnikom ulja na platnu, koristeći čitavu lepezu poteza kistom od onih brzih, kratkih i pastoznih koji čine da njegova platna "gore" podržana zvonkim koloritom čistih boja u njihovom najjačem intenzitetu, pa do poliranih površina u često kontrastnom sukobljavanju gotovo opipljivih gradacija tamne game i svetlih, prozračnih tonova koji tvore utisak luminozno-krhke simbioze slikanja vazduhom, staklom i svilom, jednako je maestetičan u komponovanju svojih slika, što nedvosmisleno ukazuje da uzima kičicu u ruke tek onda kada intuitivno oseti da se krug promišljanja jedne ideje u celini zatvorio i samostalno, unutar sebe, sazreo u željenu poruku...


Sposobnost sanjanja i domišljanja u poslednjem Vergovićevom ciklusu "Sećanja, snovi, boje..." kojim slikar nastoji da jednovremeno od zaborava otrgne jezgro nekadašnjeg Užica, ali i setno slatko sećanje na mladost iz koje mu se svojevremeno, kao i drugima, žurilo u zrelost, jedinstveni je lament i rodnom gradu i voljno odabranom zatočeništvu sebe, sopstvenih uspomena i stvaralaštva unutar užičkih vizura...

Radomir Vergović je gradsko dete, potomak jedne plemenite multidisciplinarne umetničke loze, i sam mnogostruko talentovan i u večitom nedostatku vremena za slikanje. Njegova bujnost karakterističnija za pesnika nego za slikara utelovila je jednu izvanredno ličnu "ut pictura poesis" na njegovim slikama, koja postaje nedokučiva u neposrednom kontaktu sa samim Vergovićem koji, otmeno tih, tu oluju drži dobro kontrolisanu unutar svog bića. Užice, predeli zapadne Srbije, iskonska veza predaka, običaji i verovanja, neumorno ispitivanje sebe u ogledalu ličnog iskustva, ali i upadljiva "nobilita", taj kvalitet stečen građanskim pedigreom i vaspitanjem, istinska prožetost dalekim, ali postojanim svetlom mediteranskog humanizma, njegovih personifikacija i simbola čiji rečnik tako zavodljivo oplemenjuje i stapa naoko nespojive polove hrišćanskog, paganskog i klasičnog, formiraće Radomira Vergovića slikara i mislioca, koji je odbio da napusti svoj grad, postajući likovni hroničar jednog vremenskog interludija, neopterećen umetničkim pozorijem velegrada, ubeđeni Užičanin uveren u veličinu i značaj svog rodnog mesta i njegove uloge u istoriji na identičan način kako su to svojevremeno stvaraoci Firence osećali za svoj grad...
(Iz teksta Tamare Ognjević za katalog izložbe)

Radomir Vergović, rođen 1939. godine u Užicu.
Završio Višu pedagošku školu, slikarski odsek, u Beogradu 1959. godine.
Akademiju za primenjene umetnosti završio 1966. godine u klasi profesora Vinka Grdana i Rajka Nikolića.
Član je ULUPUDS-a od 1972. godine.
Živi i radi u Užicu.