У дворишту Старе ватрогасне службе у Берлину 1939. године нацисти су спалили, како се тврди, око 5000 дела модерне уметности окарактерисане као изопачене и дегенерисане. Међу њима, поред Пикаса, Шагала... највише је било дела Нолдеа, Кирхнера, Бекмана и других експресиониста. Али та идеја, порука, емоција и необуздани гест нису могли нестати. Снага њихове узавреле енергије владала је и даље уметничком сценом и није нестала ни до данас.

Одјеке те идеје и таквог схватања уметничког израза, уз сву аутентичност коју нам доноси, налазимо и у делима Вјекослава Ћетковића. Није лако бити разложни, рационални тумач и аналитичар кад испред себе имате овакву експлозију боје и силовитост материје, ерупцију енергије и снаге, наглашавање ликовних средстава, деформацију композиције и фигуре, истицање и преношење емоција. Када имате сликара који је формиран на тековинама оваквог ликовног правца, сликара експлозивног, драматичног геста, наглашене симболике, јарке, ужарене боје, који се враћа природи и постаје једно са њом.

У овом вртлогу озраченом сећањем на родно место и жудњом за исконским, неисквареним, далеко од ове и овакве цивилизације, настањени су сељак, село, сеоске куће, предели и обичаји, жена, мит и бајка, симболи, морски предели, Срем, цркве, мостови... У својој грубој, монументалној снази, његов је сељак - бескрајно стрпљив, помирен са недаћама, честит и племенит, неуплашен мећавама, сушама и поплавама, окренут својој вери и надањима. Жена је мајка, радник, држи преслицу, води краву, носи дете, нага је Европа на леђима бика, анима. Бик као неконтролисана мушка снага, снага природе и ратнички дух, разјарен је и бљује крв у рату и миран, питом док носи жену на својим леђима. Крава асоцира на стварање и плодност, софра је место обедовања или ритуалног сусрета са прецима. Овако одабраним видом архетипске симболике, уз сво неопходно постизање хармоније и јединства ликовних елемената и јединства техничких елемената са мотивом, уметник на један деликатан начин саопштава идеју о јединству женског и мушког принципа - Сунце и Месец, ватра и вода, бик и крава, рационално и ирационално. За разумевање његове уметности важно је оно мање приметно, нешто што је иза појавног, друго лице, тајанствена магија неких прошлих времена која живи у њему, приказ невидљиве енергије и искрене лепоте природе.

Ћетковићево сликарство је апотеоза боје која је слојевита, дубока, звучна, упечатљива и даје посебну изражајност формама и простору. Оно је спонтано, чулно, пуно емоције и динамике, снажног замаха, сочне пасте и богате текстуре, али увек претходно пажљиво промишљено у композицијском грађењу, у контрастима боја, ритму, светло тамним партијама. Оно је тријумф снаге, јединство лепоте, природе и истине.


Биљана Спаловић
историчар уметности