ИЗНАД СТВАРНОСТИ

Све што човек чини или може да учини зависи од стварности,
смештен је у њу и никада из ње не може иступити.
Једино је уметност изнад стварности.
У стању је да мења, да твори, да ствара.
Уметничко дело није ништа друго до место
акумулираних трансценденталних сила
којима управља живот.

Бела Хамваш


Када сам ове године, по други пут добила позив да учествујем у раду селекционе комисије за Ужички регионални ликовни салон, заиста сам осетила почаствованом, и то из више разлога. Први је тај што ми указано поверење, а други је велико задовољство, јер сам знала да ћу се сусрести са заиста квалитетним радовима. Ужице је град са великим бројем уметника. Од деведесетих година, од када пратим овдашњу ликовну сцену, па до данас, стасале су генерације уметника, различитих ликовних опредељења.

Уз благо жаљење што се примећује одсуство уметника зрелије генерације, могу се запазити нови, млади уметници и њихова дела.

Додељивање награда на једној оваквој изложби, која пре свега смотра и пресек ликовног стваралаштва једног града, је веома незахвално. Постоје аутори са завидним каријерама, са већ утврђеним местом на ликовној сцени Србије (а и шире). Ту су аутори који трају, неки у свом препознатљивом раду, неки у експерименту. Ту су млади аутори са свежим идејама и приступу стварању. Присутни су разнолики изражајни медији, од традиционалног приступа сликарству и вајарству, преко графике, примењене уметности итд. до видео радова.

Већ при самој селекцији радова издвојили су се и наметнули радови неколико аутора, од којих би сваки могао бити награђен. При том на Салону су присутни уметници који излажу на многим престижним изложбама у земљи и иностранству, и које је тешко перцепирати само кроз тај један или два рада који их овде представљају, јер општи утисак је доминантан.

Ужички регионални ликовни салон је изложба какву ретко који град у унутрашњости има. Не само због броја уметника, већ и због квалитета и разноврсности. Већ сам једном приликом рекла да бављење уметношћу у градовима попут Ужица, има много већу тежину. Иако се већ двадесетак година прича о децентрализацији културе, то никада није заживело на прави начин. А сваки град је прича за себе. Сваки град попут Ужица је као бисер који сија у мраку. А уметници једног града су ти који стварају тај сјај, који је изнад стварности. Због тога сваки уметник који живи и ради у свом граду, је вредан помена. Због тога морам да поменем, осим награђених Ане Лазић, Николе Радосављевића, Владимира Антића и похваљеног Славка Луковића, Александра Димитријевића, чије је стваралаштво одавно прешло оквире наше ликовне сцене и Александру Гордић, са својим суптилним и увек новим сликама... Могло би се још уметника овде поменути, али простор и време то не дозовљавају .

Градска галерија Ужице, једна од оних институција које трају и истрајавају у својој мисији. Овај Салон је само још једна потврда тога да су на правом путу, јер удружени са овим уметницима имају снагу, да мењају свет и стварају уметност, ону изнад стварности.

Весна Петровић