ГЛЕДАЈУЋИ У СЛИКАРСТВО

Јединствена појава на нашој уметничкој сцени, Милица Стевановић је личност чији стваралачки полет траје више од шест деценија и представља успешну синтезу уметничко истраживачког рада и значајних уметничких остварења који обогаћују нашу баштину. И у класичним почецима, током школовања на Академији ликовних уметности у Београду (1948/1953), видљиво је било да се ради о снажној, посвећеној уметничкој личности јасних опсервација и снажних гестова којимa бележи виђено. Препознаје се као страсни гледалац, посматрач, фокализатор (Миеке Бал), егзекутор својих сликарских стратегија и опсервација које успешно синтетизује у ране слике, као сликар кога окупирају и масе и волумени и њихово обликовање у дводимензионалној равни. Своје фигуралне мотиве, из најосновнијег репертоара жанрова који се упражњавају на почетку студија, дефинише сугестивним, конструктивним снопом линија које конституишу убедљиву контуру у цртежу, као и на слици. Свака од њених фигура, у насталом призору , сведочи о освајању мотива вишеструким опкољавањем и помним испитивањем погледом, који не занемарује ни околину, поприште догађаја, контекст у коме се фигуре или предмети налазе. Ти међупростори никада неће бити мотив другог реда у композиционом структуирању, у пластичном исказу Милице Стевановић.

Обједињавање различитих визура, па и различитих дискурса теоријске мисли , која природно прати развој уметничке праксе, резултирао је за младу уметницу прво специфичним именовањем тежње ка достигнућу онога што она тада назива реалним или стварним. Са резолутним, више пута и писмено исказаним подвученим одређењем према ”имитацији” и тадашњем схватању реализма, Милица Стевановић се јасно поставља, (подсетимо се да је то време краја педесетих година), између социјалистичког естетизма и фасцинација Медиалом. Уметница проналази свој пут, успоставља јединствено скопичко поље у коме остварује режим свог рада, поље које упућује на њену суштинску потребу за стварањем конструкта савременог гледања и виђења. У том концепту гледања стално се преиспитује перспектива као владајући режим гледања.

Уметница тежи усавршавању погледа, изоштравању визуелне перцепције. То је подразумевало не негирање постојећег, већ само проширивање и обогаћивање могућности у складу са временом. У њеном стваралачком опусу би се могле препознати одлике уметника модерне – храброст истраживања, логичан пролаз кроз класичне медије, цртеж, слику, рељеф до објекта, фотографије, инсталације и колажа. Једна од најмаркантнијих особина ове уметнице, а касније и изузетног педагога, је отвореност према различитим приступима и мишљењима, али са сталном упитаношћу и захтевом од саговорника да пронађе/ђу тачку разумевања.

Иако је увек на неки начин била присутна на ликовној сцени (излагала је само онда када је јасно имала шта да каже), наша историографија није је адекватно пратила. Критичар Павле Васић у приказу изложбе одржане 1975. године (Културни центар Београда) у листу Политика написао је да је Милица Стевановић уметница по свим својим особинама sui generis.* Констатовано је да су њене самосталне изложбе ретке али упечатљиве и да увек доносе нешто ново.

Већ њене прве слике својим високим пастама теже да се прелију, излију ван подлоге, у околни простор постајући рељефи, а затим и сасвим опросторени радови. Пут од пастуозне слике до рељефа увек је био строго контролисан контуром која је присвајала сенке и додавала и одржала их у основним формама. (Тако је долазило до нечитљивости форме на први поглед, до ”деформације” портрета, изобличавања скоро некад и до непрепознатљивости.) Милица Стевановић никада не престаје да слика чак и када потпуно мења материјале, средства која јој омогућавају виши степен материјализације, када резултат њеног фокусирања бива тродимензионални објекат. Од када је, почетком педесетих, сама препознала и артикулисала да је гледање односно поглед једини суштински мотив, наратив, модел њеног дела, стваралаштва, она не престаје да слика ПОГЛЕД. Он бива линеаран али и растресит, растварајући, синтетишући; подвлачи се иза фигуре, сакупља визуелне информације, заобилази визуелне препреке и враћа се као ехо, као сонда која извештава шта је иза, изнад, под или у, а ми то не видимо на први поглед. Стални рад, посматрање које временски нема ограничења и које мења насликано додавањем нових слојева боје или нових режњева цртачких потеза, уводи темпоралну димензију у рад Милице Стевановић.

Иако се за Миличино сликарство може констатовати да је фигурално, скоро класично сликарство, процесуалност, анализа и реинтерпретирање као активно посматрање природе и окружења чини га пост концептуалним. Док се пред природом уметница понаша као први посматрач/фокализатор, истрајно вишегодишње посматрање уметничких дела разних аутора из разних епоха (гледање репродукција тих дела) представља гледање гледања и виђења и додавања сопственог аналитичког виђења.

Један од основних закључака о месту сликарства Милице Стевановић, у свету савремене уметности, јесте да се оно може посматрати искључиво као аутентично и ван свих схематизованих приступа, само концентришући се на њено персонално зрење према сопственом делу и на њену јасну освешћеност према савременом свету и, пре свега, уметности. Стога су сасвим непримерена поређења и сврставања у већ тематизоване проблемске оквире. У томе је критика збуњена исходом њеног стваралачког процеса, односно, крајње формалним привидом њене експресивно обзнањене сликарске материје, не увиђајући да је Милица Стевановић страсни трагалац за формом као интеракцијом конкретног (флуидног) и могућностима перцептивног, чиме се додирује по њеном виђењу проблем од пресудног значаја за савремено стваралаштво.

Идеје Милице Стевановић о слици као форми представљеног простора, који себе изнутра посматра бојом, морају се свакако прочитати кроз све фазе њене перцептивне освешћености у значењу гледати и преносити виђено и то не само да се „ухвати“ лик или тип одређене форме, колико да се не одступи од објективног гледања у тражењу „битног манифестовања“ представљене форме у простору слике - према стварном простору гледања из кога је та слика настала. За једно суптилније осећање и разумевање њеног сликарства, референтна је путања на којој гледалац пред сликом или крећући се око слике-објекта налази све одређеније себе, у бићу самог сликарског простора...

Бојана Бурић