Zašto asamblaži?

Asamblaži spadaju u jedan veoma važan deo mog skulptorskog opusa. Oni savršeno odgovaraju mojoj potrebi da kombinujem, menjam i prepravljam, dodajem i oduzimam, da odvajam delove od celine i da ih premeštam na neko drugo mesto, jednom rečju, da vršim svakojake premetačine i da u tome nalazim zadovoljstvo. Asamblaži su idealan prostor na kojem moja znatiželja može slobodno i nekažnjeno da vršlja i pretura i da se pritom oseća dobro. Uostalom, to je ono o čemu umetnik inače mašta i čemu se obično nada. Zato me je svet predmeta oduvek privlačio. U njemu sam nalazio onu specifičnu likovnost, koju proizvodi logika podređena funkciji, koja, povezujući ekonomično i korisno, uz vešte, majstorske ruke, otkriva jednu posebnu vrstu lepote za kojom moje gladne oči večito tragaju. Između materijala, oblika, funkcionalnosti i značenja postoji stroga podela uloga i izvestan red, u kojem, moja sklonost ka opstrukciji i relativizaciji značenja, pronalazi obilje materijala i konkretnih rešenja. U potrazi za nekim novim odnosima funkcija se obično gubi, ali ne i sećanje na nju, dok se značenje menja i gubi svoje uporište. U tom neobavezujućem ukrštanju i svakojakom sparivanju predmeta, stvari i njihovih delova, u toj i takvoj igri, u kojoj je, naoko, sve dozvoljeno, odnosno ništa nije zabranjeno, dolazi do neverovatnih otkrića i na estetskom i na semantičkom planu. U takvom novoformiranom sklopu svaki deo je uneo ono što ima, neki oblik, boju, meru, funkciju, neku priču, svoju istoriju. Kao što, uostalom, i projekcija naših želja i potreba u ove predmete unosi i naša osećanja i emocije, što nas još više povezuje s njima i uznemirava. Nastali kao posledica pažljivo osmišljenog dizajna uzorno su služili svojoj svrsi, ali, kako je vreme odmicalo, tako su se ti predmeti habali i sve više zaostajali za ulogom koju im je prvobitno dodelila sudbina. Ali mene oni zanimaju baš takvi kakvi su. Svestan sam koliko je opasno i rizično osloniti se na refleks prepoznavanja likovnosti i prepustiti se intuiciji i sopstvenom ukusu, ali u ovoj avanturi, racio se povlači pred slučajnim, iznenadnim i neobjašnjivim, i to je najlepši deo ovog posla. Ovakvi postupci, u stvari, otkrivaju pravu prirodu kreativnog duha koji svoju mogućnost da se obelodani i materijalizuje prepušta strategijama koje ćemo tek naknadno moći da pokušamo da razumemo i objasnimo. Naravno, svestan sam koliko značenje ume da bude kolebljivo i neizvesno. Naposletku, konstrukciju poetskog narativa nije neophodno opteretiti značenjem, pogotovo ne jednim, jer jedno i ne postoji.

Na kraju, koristim ovu priliku da se zahvalim slobodnom i neumornom stvaralačkom duhu koji se u određenim trenucima dogodio tu, preda mnom. Bio sam, na svu sreću, prisutan, i to je bilo ogromno zadovoljstvo koje bih da podelim sa Vama.