Истраживачки захвати и путовања по дубинама времена - интуитивна, сазнајна, неретко хедони­сти­чка - током две и по стваралачке деценије суочавале су Николу Жигона са разнородним циви­лизацијским траговима и фрагментима, које је он често инкорпорирао у своја платна. Каткад би то били орнаменти, парчићи штукатуре, слова и знаци давнашњих писама, делови архитектуре древних грађевина, каткад, тешко докучиве реминисценције изроњене из дубина прошлости. Истрајно путовање по цивилизацијском пространству, довело га је до митотворачких времена, што је отворило нову стваралачку етапу и поље веома интензивног креативног дијалога. Опсег фокуса тог дијалога веома је широк - од приповедачког и филозофског, преко жовијалног, до ликовног и антрополошког.

Период митотворства, пре свега сегмент који се односи на настанак грчких митова, Жигона је снажно повукао у своје ковитлаце и прамаглине. Иако је рационалистичко мишљење потискивало и обезвређивало митове, као и значај и улогу осећања и интуиције, њихова виталност надишла је сва оповргавања. Готово три миленијума од свог настанка, данас се митови указују као живо ткиво, које стално изнова отвара поља за истраживања и нове интерпретација.

Утемељивач савременог изучавања митологије, италијански мислилац Ђанбатиста Вико, у 18. веку, сматрајући мит трајном одликом људске културе, истицао је да се он рађа из наслућивања божанства и уметничке фантазије. Митотворачко време сматрао је „детињством човечанства“.

Фридрих фон Шелинг објашњавао је да митологија настаје из поетске имагинације, да је мит нео­пходан услов и праматерија сваке уметности.

Немачки филозоф Ернст Касирер је почетком 19. века указивао како је мит најстарија духовна де­ла­тност - једна од симболичких функција ума, посебна модалност, објективизација осећања, емоција претворена у слику. По њему, мит је, као и језик, религија, уметност и наука - специфичан орган схва­тања света.

Мирча Елијаде је у 20. веку говорио да се преко мита стиже на почетак времена, достиже не-време. Сматра се да митско мишљење испољава потпуну равнодушност према проблемима добра и зла. Тврди се да су лаж и истина, нестварно и стварно, исконска глупост и највиша мудрост, одвајкада били ознаке за мит.

Гледано из позиције почетка 21. века, угушеног у рационализму, прагматизму, демагогији и свако­јаким догмама, реч је, свакако, о веома интригантном, инспиративном и тешко докучивом поретку и времену.

Поред заводљивости и бајковитости, Жигона је грчким митовима привукла космогонија, начин пои­мање слободе и времена, схватање добра и зла, а посебно, њихови трансфигуративни потен­ци­јали – сталне и непредвидиве промене обличја грчких јунака у широком опсегу између живе и не­живе природе, биљних, анималних, хуманих и божанских форми, видљивог и невидљивог света, мат­еријалног и неопипљивог. Определивши се 2013. године да почне да се бави ликовном ин­тер­претацијом грчких митова, Жигон је тада у грађењу слике први пут кренуо од теме, односно, нара­тивног сижеа. Тада је открио да задатост теме на почетку изведбе знатно сужава простор дело­вања, но да у даљим фазама интерпретације и рада отвара бројне нове путеве и могућности.

Хронолошки, прва у циклусу надахнутом грчким митовима јесте слика која носи наслов Тан­та­лове муке. Ово платно, где превагу има светли, пастелни колорит, и суздржаност у екс­пре­­сији, са­држи тек поједине назнаке промена које ће наступити на наредним платнима.

Серија слика Додекатлос - реч је о дванаест задатака које је Еуристеј, господар Тиринта, Микене и Мидеје, задао славном грчком јунаку Хераклу, кључна је у којој Жигон развија и дефинише, у његовом опусу, нов поступак сликарске изведбе.

Херакле, који слови за најславнијег јунака грчке митологије, такође је и један од најомиљенијих ликова у грчкој ликовној уметности. Син Зевса и Алкмене, јунак који је после смрти примљен међу богове, био је принуђен да на захтев Еуристеја изведе десет јуначких подвига: да савлада Немејског лава, Лернејску Хидру, Еримантског вепра, да улови Коринејску кошуту, растера Стимфалидијске птице, очисти стаје елидског краља Аугија, да савлада Критског бика, доведе кобиле краља Диомеда, донесе појас амазонске краљице Хиполите, и, коначно, доведе Герионова говеда у Микену. Пошто је успешно извршио тих десет задатака, добио је још два – да Еуристеју донесе златне јабуке из врта Хесперида, и да из подземља изведе Кербера.

Поред Додекатлоса (Дванаест задатака), Жигон је поједина платна посветио доживљајима: Афро­дите, Хефеста, Одисеја, Бахуса, Бахаткиња, Прометеја, Хере, Хектора, Ахила, Тезеја, Крона, и још неких митолошких ликова. Реч је о 45 слика великих димензија, чија је галеријска поставка осмишљена као лична уметникова космогонија. Дванаест слика серије Додекатлос чине платна најмањих димензија, која обједињена представљају најзначајнији и најопсежњи сегмент, док је централна позиција дата Атланту, титану који је кажњен да на својим плечима држи небо, и који се овог бремена само једаред, на кратко, ослободио када га је Херакле наговорио да му донесе златне јабуке из врта Хесперида. Тада је Херакле придржао небо на својим плечима, али чим му је Атлант донео златне јабуке, он му је на превару, трајно вратио терет.

У иницијалној фомулацији појединачних композиција, Жигон полази од наративних елемената одређених митолошких прича, постављајући их као илустративну контуру. Потом, он такву основу ра­з­ра­ђује, односно, почиње да је разара. Заодева је у ликовно рухо тако што слика крупним, експре­сивним, широким намазима шпахтле или четке, каткад стварајући монохроматске површине. Пола­зне фигуративне форме понекад задржавају своју препознатљивост, но, често их он разграђује до апстрактног, до сасвим огољене експресије. Слике настају брзо, у једном даху, и оне превасходно реф­лектују сликарев доживљај одређеног митолошког предлошка, у чијој интерпретацији боја стиче кључну улогу. Тако се дефинишу две групе слика: оне које се у својој сведености приближавају геоме­тријској апстракцији, или сликарству бојеног поља, и друге, ближе апстрактном или колористичком експресионизму.

Митолошки предлошци, употребљени као полазиште слике, Жигона су овде први пут усмерили да у грађењу слике крене од теме, да фигуративно ткиво разграђује, како би задро у простор ми­то­лошких трансформација, где се указују динамична поља јаких страсти, фантастике, еротике, нео­ме­ђених религијским и етичким догмама. Блиско митотворачким принципима, који почивају на ста­лним трансформацијама између стварног и измаштаног, између историјског и утопијског, Жигон своје ликовне интерпретације позиционира у распону између фигуративног и апстрактног.

Таласи интересовања за грчке митове, у уметности се већ вековима стално изнова циклично вра­ћају. Митови су дубоко уграђени у дух велике античке епохе у уметности. Почевши од ренесансе, која је оживљавањем античких естетских начела оживела и грчке митове, у наступајућим вековима они постају чест сликарски сиже. У време обнове слике, крајем 70-их 80-их година протеклог века, митолошки предлошци такође оживљавају, посебно на платнима анахрониста, односно, у тзв. „сли­ка­рству меморије“.

Жигоново бављење митологијом јесте индивидуални чин, одвија се изван ширег покрета, и може да се тумачи као лична побуна против прагматизма и рационализма који доминира савременим светом. Реч је о једној сасвим аутентичној интерпретацији грчких митова, с почетка 21. века, који су Жигону обезбедили да се, попут њихових јунака, кроз слику креће и да је гради неспутан догмама и ограничењима материјалног света, кроз сталну трансформацију поступака и рукописа, колористичку експлозију, и освешћену неконтролисаност и безобзирност.

Нагли заокрети и екскурси карактеришу Жигонов свеукупни стваралачки пут. Дуги низ година ма­тицу његовог креативног тока одликовала је тежња да путем слике оваплоти оне сензације које се по својој природи опиру визуелном опису – реч је о скривеним, унутарњим, инвидуалним доживљајима, емоцијама, рефлексијама, енергетским токовима, духовним искуствима.

Крећући се у том пољу, Жигон је сликарском чину, проблемима и материји приступао превасходно као градитељ. Његов целокупни сликарски опус може да се схвати као архитектонско-градитељски проседе - покушај постављања конструкције, изградње арматуре, која би подржала све те флуидне и неопипљиве сензације. При изради слике он је настојао да не своди, нити апстрахује појавни свет, већ да апстрактне садржаје уобличи, да их преведе у језик слике, да им „сашије“ сликано рухо, које поред визуелних, одликују и хаптички квалитети, што је, превасходно, резултовало енформелно-ап­с­тра­ктним композицијама. Те слике, које одишу рафинираношћу, медитативношћу, каткад сетом и неж­ношћу, одликује својеврсна северњачка рационалност, одмереност, поступност, донекле и дис­тан­цираност.

Тек 2013. године његове слике стичу израженије јужњачке упливе, који доносе топле боје, сна­жније колористичке намазе, који настају брзо и импулсивно, у духу апстрактног и колористичког екс­пре­сионизма. Постепено, Жигон почиње да обједињује две властите природе: северњачку, герма­нску, и ону „топлију“ и импулсивнију, словенску и медитеранску.

У свом кретању ка југу и ка властитој медитеранској природи, циклусом надахнутим грчким мито­вима Жигон је остварио крупан и радикалан корак. Из поетског простора интимног и личног, он је закорачио у сферу колективног, освестивши властити тежњу за спознајом архетипа.