A PHP Error was encountered

Severity: Notice

Message: Only variable references should be returned by reference

Filename: core/Common.php

Line Number: 257

Gradska galerija Užice • Izložbe

Aktuelne izložbe

Детаљи живописа Богородице Љевишке - копије фресака

Četvrtak 8. Oktobar 2015. - Petak 6. Novembar 2015.
СРБИЈА, ЗЕМЉА ФРЕСАКА

Детаљи живописа катедрале града Призрена, Богородице Љевишке
Копије фресака Зденке и Бранислава Живковића

Богородица Љевишка је била главна црква Призрена, града који је неко време био српска престоница, а подигао ју је краљ Милутин уз помоћ призренских епископа Дамјана и Саве између 1306-1309. године на основи, делимично и деловима раније градске саборне цркве.

Архитекта – протомајстор Никола је подигао храм са пет купола коме је додата припрата са спратом над којим је звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду који је био један од омиљених обивалишта владара, посебно последњег Немањића.

Призренска катедрала први је очувани споменик дворске сликарске радионице краља Милутина. Сликари Михаило и Евтихије из породице Астрапа весници су новог, наративног стила. Поштујући стару монументалност исказану величином композиција и фигура, уткали су у стари програм и сцене нове циклусе, сцене, епизоде, међусцене, мотиве који су верна илустрација црквених текстова.

Значај чудесног прожима храм. Од Христа Пантократора спушта се осам зракова, међу којима су анђели који спуштају текстове са речју Божјом пророцима. У калоти куполе света Софија, персонификација Божије премудрости надахњује јеванђелисте. Свећоносци и свеће приближавају гледаоцу трансцендални свет. Архијереји карактерних лица, приказани у дубоком наклону, служе литургију. У сагледавању програма светле, као посебне, ретке вредности поједине сцене и цилуси, нарочито спољне припрате. Поред персонификација срећу се и праобрази, праслике Богородице и Христа, попут праобраза Христовог представљеног у пуном светлу, мандорли, у виду звезде крај пророка Варлаама.

Изузетни групни портрет Немањића носи и уоквирује орнамент двоглавих орлова, једнако као и архијереје у олтару. На тај начин је особи која би ходочастила Љевишку намах било јасно да је реч о врховној власти, у олтару Бога, у припрати владара. Уз маестралан портрет краља Милутина, чеоно приказаног у свечаној пози са свим инсигнијама краљевског руха налазе се портрети предака, краља
Стефана Првовенчаног, ктитора Љевишке, као и потомка, краљевића Стефана, потоњег Дечанског. Симеон и Сава натписом су означени као ктитори Србије, у значењу оних који представљају свој народ, услед чега је Симеон Немања приказан у гесту оранта, молиоца за свој род.

Пуноћа приказа божанства огледа се у представама свих видова Христа. Непосредно молитвено обраћање верника било је упућено фреско икони натписом обележеном као Христос Хранитељ (чувар) призренски. Уплив реалног света током доминације наративног стила већи је но икада. Ако се и илуструју мотиви који имају пренесени смисао, попут дечака који скачу у воду и купају се на сцени Крштења Христовог, из циклуса Проповеди Јована Претече, иако имају значење новокрштених душа, изглед и понашање одговарају забави деце крај оближње реке. Страшни суд је испуњен поучним мотивима, који су требали да упозоре паству на понашање. Плене представе животиња, чији се реализам несумњив. Програм су извела два сликара. Главни сликар је дао тон целокупном сликарству, извео најважније ликове у цркви и припрати. За њега је карактеристично леполико обликовање ликова, увођење тамне зелене видљиве на ивицама лица, светлих окера и сијене и на крају, беле, танко, савим лазурно нанете преко зелене боја која „пробила“ лик тако да лица делују као да излазе из сене. Други сликар ради карактеристична, некада намерно ружна лица, али знатне унурашње лепоте у типично људском немиру.

Из натписа са улаза, у коме су наведени прописи који сед поштују на празник, на срећу је успут наведено име двојице протомајстора, Николе, главног архитекте, као и Астрапе, главног сликара. Астрапа је породично име, под којим се налазе Евтихије и Михаило, отац и син, који су у Србији извели низ фреско програма. Дана 17. марта 2004. године постадала је поред других цркава и Богородица Љевишка. Основна штета учињена је њеним фрескама, нарочито онима у припрати и спрату припрате, олтару, као и појединим представама.

У збирци Галерије фресака налази се стотину четрдесет и осам копија малог формата из Богородице Љевишке, које су израдили Зденка и Бранислав Живковић одмах по откривању фресака, 1950 -1955. године. Складан пар даје увек више од два сликара конзерватора. Брачни пар Живковић улетео je у авантуру копирања мотива са фресака Богородице Љевишке. Преузевши мноштво детаља са фресака Љевишке у копијама, сликајући их на јефтином материјалу, на картонима, укључујући оне који су обавештавали становништво Призрена за цепљење против тифуса, представљали су детаље Љевишке без оштећења. Живковићи су организовали изложбу „Човек, природа и предмети са фресака Богородице Љевишке“ између осталог у 15 градова у Француској, 8 градова у Немачкој, у 2 града у Финској, у Данској, у 6 градова у Канади у 5 градова у Сједињеним америчким државама, у 5 градова у Јапану, у 2 града у Индији, у 3 града у Пољској, у 3 града у Норвешкој, у 2 града у Швајцарској, у Чехословачкој. Дуги живот изложбе се наставио тако да се она и данас излаже.

Изложба је била конципирана као антитеза репрезентативним галеријама копија које задржавајући формате и замах великих фресака широким гестом, отварају погледе у монументалност и епиталамски карактер сликарства. На детаљима Љевишке било је лакше сагледати свакодневни живот, лица попут данашњих, ући у свет свете слике и открити детаље самосвојних вредности.