РЕЧ УМЕТНИКА

Кумулативна теза КРАЈА ЈЕЗИКА заправо се ослања на говор тела, људски поглед, неважне детаље, распарчане речи, као и на памћење као дефектни механизам која нам омогућава да функционишемо и којим креирамо смисао. Ако желимо посматрача уметничког дела да увучемо у тему, основна ствар коју морамо да урадимо је да поставимо уметничку једначину која представља одговор на сва питања; затим, треба да почнемо да уклањамо делове и омогућимо другим значењима да дођу до изражаја, чиме мењамо садржај те једначине. Последична тематска реакција јесте спасавање, покушај спајања ствари које не иду заједно...

КРАЈ ЈЕЗИКА јесте позив на препознавање путем когнитивне мождане активности визуелног склапања црта лица. Неке од приказаних особа могу нам дјеловати познато, иако су њихова лица намерно померена ван видног поља на близину. Ова смишљена радња усмерена на онемогућавање ока да прикупи довољно података, буди способност мозга да сакупи довољно меморије која води ка препознавању. Фрагменти текстова нанизани између посматраног објекта и посматрача представљају сметњу у опсервацији сликовног поља, што нас подстиче на додатну упитаност.

Међутим, када једном мозак почне да разазнаје компоненте текста, он усмерава свој интерпретативни механизам на читање, док ликовни облици исчезавају као кроз маглу. Подручје истраживања које једначина ставља у погон позива посматрача да узме учешће, ослањајуће се на његово памћење, његово искуство и аутоматски покушај изградње значења из ова два правовремена усмеравања пажње. Када се то догоди, посматрач гради когнитивне мостове у односу на причу и они постају њен саставни део. Заправо, та прича несвесно постаје прича посматрача.

Ове слике сам до сада поставио у четири музеја у четири различите земље. Сваки пут постављам насумичан редослед, како би се наративне празнине могле попуњавати у односу на то како су прочитане последњи пут. Такође, своје радове постављам на различитим нивоима у простору, чиме се обезбеђује линеарно препричавање слика као јединственог догађаја, као јединственог умјетничког дела сачињеног од тридесет и три сегмента. Математичке комбинације за тридесет и три сложене текстуалне слике, коју посматрач преуређује сопственим доприносом у виду премошћавања и разумјевање тих комбинација у деловима, омогућавају да се прича сваки пут усмери ка новим могућностима. Она до краја остаје недовршена. Звучни записи који служе као пратња инсталацији сакупљени су са локација где се људски гласови губе у даљини. Метафора тишине, на коју назив изложбе асоцира, није осмишљена само да буде пратња: Звук ветра који дува кроз улаз у подземни пролоз у Торонту; празан перон у Лондону; аеородромски излаз у Токију између два лета; парк у Њујорку у сутон. Амбијентални звуци одсуства формирају буку садашњости, али са задршком. Ово су тек смернице за путовање кроз изложбу са другачијим осећајем за поигравање. Спроводио сам експерименте са музичком подлогом (често у сарадњи са композиторима), да бих утврдио како она утиче на посматраче. Каткад она повећава време посматрања у простору. Други пут, звук служи да намерно иритира и да одвлачи пажњу. Тензија. Дистанца. Прекид. Изобличење. Свако од наведених стања, које уводим као аудио компоненту, омогућава посматрачу да се у одређеној мјери позиционира у контролисаном окружењу. Равнотежа је од пресудног значаја како би се та стања уклопила у визулени сустрет, с тим да се некако у том сучељавању она утапају, постајући део целине.

Дерек Мајкл Бесант

* * *

ХЕДЕР ХЈУСТОН - ГРАДЕ, САЊАЈ СНОВЕ

Ако на дијаграму проблематике којом се Хјустон бави простор представимо X осом а време Y осом, њихова спона биће оса Z, сновиђење. Уметност Хјустонове се креће од рационалног „снимања“ просторне ситуације cityscape-а до пројекције исте у прошлом и будућем времену. Резултат је племенит захваљујући њеној поетској, сањарској страни коју уноси бескомпромисно у графички мулти-оригинал. Неки облици на графикама су оштри и јасни док су други нејасне фактуре и расточени у покрету. У графичком опусу Хедер Хјустон чија уметничка продукција укључује графику, објекте, скулптуру и графичку инсталацију, графика Темељи канадског дома (Foundations for a Canadian Home), заузима посебно место.
Она је камен међаш, репер, иницијално дело које је симбол конзистентне, мисаоно јасне линија радова у којима се преплићу појавна стварност и непоуздана стварност сна и сећања. Та графика је битна уметници као и нама.

Хјустонова ову графику често укључује у поставке самосталних изложби као уводно слово које ће нам помоћи да доживимо и на свој начин протумачимо целину. У Темељима канадског дома као и радовима који следе чита се „холограм времена“, паралелни увид у трептај прошлости, садашњости и будућности. У просторно првом, а мерено временом најдаљем плану, секиром тесане греде првих настамбина досељеника чине арматуру људским знојем грађеног дома. Њих украшавају рогови лоса, врсте која обитава у суровим канадским климатским условима. Није препричано и описано али наслућујемо како канадски ловац пре више лета лови лоса, храни породицу, одева се и обува у крзно животиње и веша рогове на зид дома као симбол тријумфа над окрутном и величанственом природом.

У слојевима графичког листа нижу се обриси скоријих грађевина од тешког бетона да би се композиција заокружила неким, још недовољно формираним контурама будућих канадских домова. Призор је истовремено лиричан и окрутан, благост ручног цртежа има контрапункт у оштрој геометрији, суптилни колорит у регистру нежно сивих тонова је у равнотежи са њему опречним бојеним акцентима трака које сугеришу кретање у времену и простору статичног Хедериног мизансцена (mis-en scene). Пријатно је и агресивно, баш каква је и природа човека и свега онога што он дотакне.

Циклус радова са темом декомпоноване архитектуре прераста у серију нових радова у којима у урбаној сценографији буја органско ткиво појачано непријатним визуелним ефектом који ми графичари зовемо моаре. Хедер умешно изводи своје вишебојне сериграфије уносећи дух у једну прилично механичку технику (у пост-дигиталном добу ова техника се чини као класични бакропис у односу на техничке новотарије). У том набујалом корову и растињу иза жичане ограде запуштеног градилишта препознајемо лепоту дијалектички доживљеног света око нас. Природа надјачава бетонску љуштуру за коју смо навикли да је сматрамо лепом и дамо јој предност у естетском смислу, у односу на један жбун или самоникли зелениш. Потребна је храброст да се у времену у коме је појам лепог постао пежоративан, унесе један цвет булке који својом крваво цинобер бојом зрачи у пољу хладног зеленила и сивог бетона. Поетички, Хедер нам је понудила наду за веру у лепоту мудро подметнувши поезију великог патоса кроз, академски коректним језиком речено, уметничко истраживање у уметности и кроз уметност.

Нема људских фигура. Свет ће остати у овом или оном облику дуго после нас. Можда ће се део зида са њених графика катапултирати у орбиту неке друге, животом настањене планете. Није одувек било тако у том сада пустом призору, било је фигура а оне се полако појављују у неким од новијих циклуса. Обриси су били ту али није било препознатљивих црта које чине људску физиономију. Да ли је људска фигура схваћена као простор који стоји, седи, креће се у оквиру макро простора окружења? Како се односе тај унутрашњи простор који тешко можемо да спознамо у односу на окружујући простор за који мислимо да можемо лако да га уочимо и представимо. И онако слика света која је плошна преноси се на кружно сочиво нашег ока али наопачке, да би се у мозгу преточила у слику која личи на оно што треба да видимо. Хедер нам нуди управо једну визију света. Али нам и даје могућност и слободу да путем отвореног система своје уметности доживимо друкчију спознају. Па зар и у самом називу изложбе не каже на симболички начин Граде, сањај снове.

Оваплоћени снови у графикама пропутовали су 5280 миља или 8497.34 километара од Калгарија до Продајне галерије „Београд“. Београд носи дебели талог бремените историје али је и велики сањарски град па је као такав добар домаћин ове изложбе. У њему, као месечари васцелу ноћ бауљају разне лепотице, бескућници, радници који иду на посао или се враћају, док прва и друга смена сањају ушушкане у постеље.

Визуелна уметница-песникиња учини од нас будне сањаре гледајући ову лепу и уметнички вредну изложбу. Sister, You’re a Poet написа један други сањар.

Александар Младеновић