Da (li) kriterijumi još uvek stanuju u tradiciji i istoriji?...
XII Međunarodni grafički bijenale Suva igla, Užice 2015.
 
Danas, u novom milenujumu, internet je premrežio planetu. Digitalizacija je opšte mesto i zajednička sudbina. Najavljuju se novi, kvantni računari koji će promeniti svet, a ova, 2015. godina proglašena je godinom svetlosti. Živimo facinantnom brzinom kojom se vesti i druge senzacije prenose audio i/ili vizuelnim elektronskim spravama i kanalima. Zatrpani smo ne/potrebnim informacijama koje menjaju našu percepciju - ne/moć ozbiljnije selektivnosti podataka i koncentracije, mutaciju rasute pažnje, ideju o blizu-daleko, surogat elektronskog prijateljstva, pretumban sistem vrednosti i mnogi drugi krucijalni fenomeni koji utiču na stil našeg života, na sfere globalnog plana, logično i na samo stvaralaštvo.
 
Manuelna osetljivost

Ako pozitivno reagujemo na provokaciju i/ili iskušavanje jedne moguće dileme o tome da (li) kriterijumi još uvek stanuju u tradiciji i istoriji, razumećemo i ideju o osnivanju Bijenala suve igle u Užicu, i to davne 1993. godine, koju pamtimo po sankcijama i trubama rata. Valjda uprkos političkim, društvenim i socijalnim turbulencijama i gubljenu kriterijuma na mnogim nivoima delovanja, Suva igla je jasnom koncepcijom označila trenutak duhovnog zdravlja i integriteta u segmentu kulture. I izdvojeni bastion koji čuva manuelnu osetljivost u stvaralaštvu.

Bogdan Kršić (1932-2009), duhovni otac ove manifestacije, imao je u ovom naumu podršku Mladena Jevđovića, svog nekadašnjeg studenta. Inače, Kršić je bio ortodoksni grafičar i u praksi je zastupao strogo shvatanje originalnosti grafike. Po njemu, grafika je ono što autor radi na ploči, bez predloška. Znači, samo ploča je delo, a sve ostalo jeste reproduktivna grafika, koja se isto tako može signirati - numerisati i potpisivati. U kontekstu ovog podsećanja na personalne zasluge dodajmo da je Kršić u svom grafičkom radu, još od sredine pedesetih godina, često koristio suvu iglu.
 
Zašto suva igla?

Ili, šta je to specifično za grafičku tehniku suve igle? Suva igla je mehaničko/manuelni metod direktnog graviranja/urezivanja iglom u metalnu/bakarnu ploču, a plitkim reljefnim tragom postiže se efekat baršunastih linija. Jačim ili slabijim pritiskom igle ostvaruje se dublja ili plića linija, a od ugla graviranja zavisi njena izražajnost. Njen istorijski kod vraća nas u 1480. godinu od kada se primenjuje kao samostalna tehnika. Ova atraktivna grafička tehnika brzog i ekonomičnog izražajnog postupka koji traži izgrađen rukopis. Njena ekskluzivnost je i u malim tiražima/edicijama. Za neposredno urezivanje linije i njihovih sistema u površinu metalne ploče koriste se čelične igle različitih profila kao i dijamantne igle za najfinije linije. Poznato je da je jezik suve igle sintetičan i ekonomičan, a u praksi je potvrđeno da je ona česti pratilac drugih tehnika duboke štampe. Simptomatične su različite recepcije medija suve igle koje savremeni umetnici hrabro zamenjuju drugim sredstvima. Na primer, neposrednim urezivanjem linije i njenih sistema u površinu metalne ploče motornim brusilicama (Milan Blanuša) ne gube se baršunasti i izražajni kontrast linije, ali se forsiraju grublji kontrasti i tenzična stanja kompozicije.

Isto tako, u tehničkom smislu suva igla je, po mišljenju mnogih poznavalaca, najbliža pojmu autorske grafike i to njenom ortodoksnom krilu za koje je stvaranje originalnog grafičkog lista neodvojivo od autorskog rada alatom u materijalu. O vitalnosti ove tehnike u savremenom stvaralaštvu uglavnom govore posvećenici, a suva igla se u praksi često koristi kombinovana sa drugim tehnikama duboke štampe. Kao direktni nosilac ekspresije, ova izrazito crtačka i manuelna tehnika traži sigurnu i veštu ruku umetnika koji različitim iglama i podešavanjem pritiska ruke menja karakter i intenzitet urezane linije. Tako umetnik, majstor suve igle, kroz neposredno izražen rukopis i živu crtačku akciju može ostvariti ubedljive kreativne refleksije.

Iz tog konteksta se izdvaja podatak da je mnogim autorima učešće na užičkom Bijenalu suve igle bio izazov za rad u novoj tehnici, po zadatku ili prilika da se ispita sopstveni afinitet ka vrednostima ovog medija.
Specifična svojstva suve igle u istoriji umetnosti obeležili su veliki umetnici-majstori Direr, Rembrant, Goja, Kirhner, Bekman, Pikaso, Diks, Dali, Luis Buržua, Blanuša, Milica Žarković, Gordana Petrović...

Da. Naša savremenica Luis Buržua (1911-2010) često je u svom radu koristila suvu iglu u kombinaciji sa drugim tehnikama duboke štampe. Ona je volela laku manipulaciju i neposredne efekte suve igle, njene meke i nepravilne linije, a nije potrebna nikakva kiselina ili posebna oprema. Za nju je crtanje/grebanje na ploči bio simpatičan gest, neka vrsta milovanja/maženja. Buržua je suvu iglu radila još 1940, kod kuće, a ovoj tehnici se ponovo vratila kasnih osamdesetih, najčešće radeći sa čuvenim štamparima.
 
Kako odoleti imperativima vremena

Nekada je Međunarodni grafički bijenale u Ljubljani, najstariji u svetu, kao fokus svih vrsta aktivnosti u grafičkoj umetnosti, predstavljao najkompletniji izvor informacija iz domena savremene grafičke produkcije. Svedoci smo radikalne transformacije mape umetničkog sveta, uspostavljanja novog diskursa u novoj umetničkoj praksi u kojoj se tradicionalni metodi ocenjivanja umetnosti ne mogu više primenjivati. Aktuelan je tzv. rad u procesu, a grafika je već u svom medijskom svojstvu na drugom kraju ovih radikalnih strujenja.
Uprkos pomenutim činjenicama iz recentne umetničke prakse, grafika je, kao paraleni tok, sačuvala svoj integritet, identitet i profesionalne standarde. Očekuje se da Međunarodni grafički bijenale u Užicu danas 2015. godine, u svom dvanaestom izdanju, postane vidljiv medijski događaj kojeg ne sputavaju uski regionalni okviri. Usmeren ka praćenju i podsticanju standardne grafičke produkcije u drevnoj tehnici čija su sredstva linije i njene ekspresije Bijenale u Užicu problematizuje specifičan kreativni postupak čije generičko polje emanira estetski potencijal kreacije, manulnost i veštinu.
 
Užice, jula 2015.

Fokusirani na tekuću produkciju u ovoj starinskoj tehnici na jedan delatan način afirmišu su kontinuitet i simbioza tradicijskog i savremenog. Svojom utvrđenom koncepcijom i ključnim rečima - umetnost, profesionalnost, entuzijazam, postojanost, poverenje, pristupačnost, edukativnost, promotivnost, reprezentativnost - ovo Bijenale, u decenijama kada se drastično menjaju geografske mape sveta iscrtava jednu moguću grafičku mapu sveta.

Ono takođe otvara i niz pitanja o recepciji suve igle, neposrednosti umetničkog saopštavanja i vrlinama izrazite umetničke individulanosti, a dobar deo odgovora, u svom izvornom obliku, pruža sam izložbeni materijal, grafički radovi - 88 autora odabranih na konkursu na kojem je učestvovalo 143 autora iz 29 zemalja. Ove cifre afirmišu ideju da je pasija za tehniku suve igle geografski veoma razuđena pojava. Tezu o kreativnoj osetljivosti, maksimalnoj poetskoj ubedljivosti i definsanom autorskom stavu u okviru ovog medija neposredno ilustruju ovogodišnji nagrađeni autori.
 
Crtice iz Njujorka

U Njujorku se početkom novembra, već 24 godine, organizuje sajam grafike (IFPDA print fair), vršnjak Suve igle. Sinhronizovan sa nedeljom umetničke grafike on predstavlja afirmaciju medija ali i značajan kulturni događaj u ovom megalopolisu. IFPDA je neprofitna organizacija umetničkih dilera, galerista i izdavača koja sa ekspertima umetničke grafike i na ovaj način promoviše visoke standarde kvaliteta ove umetnosti za kolekcionare i publiku.

Na oko 90 kamernih punktova izlagači iz Amerike, Kanade, Evrope i Azije predstavljaju fascinatan pregled grafičke produkcije - od grafika starih majstora (Rembrant, Direr), umetnika 20. veka (Lotrek, Munk, Šile, Kle, Pikaso, Vorhol, Raušenberg) do novih edicija aktuelnih umetnika u novom milenijumu (Rihter, Sera, Džad, Holcer, Hokni, Klouz, Herst). U ovoj svojevrsnoj laboratoriji iskustvo, moć znanja i posvećenost se odmeravaju i tržišnim uslovima, a detaljni podaci o svakom izloženom radu i svojom cenom (grafika Rihtera iz 1972. $18.000) nivelišu i finasijsku poziciju autora.

Ove crtice sa njujorške scene afirmišu grafiku kao sferu žive umetnosti sa sopstvenim karakteristikama, kreativnim i energetskim potencijalom. U isto vreme, one daju jedan od mogućih odgovora na provokativno pitanje Šta je grafika danas?
 
Apendiks

U savremenoj umetničkoj praksi podrazumeva se struktura sistema u relaciji umetnik/galerija/izložba/kritičar/publika/tržište. Ovaj sistem na određeni način potvrđuju i uputstva o kupovini grafike štampana na lifletu ifpda print fair. Odvajajući bitno od nebitnog tu se potvrđuje istina da ljudi kupuju grafike iz istog razloga kao što kupuju bilo koji umetnički rad: iz ljubavi, iz zadovoljstva/pasije kolekcioniranja nečeg interesantnog, za sopstveno predstavljanje, za dekorisanje, kao investiciju.

Prilikom izbora rada i autora savetuju da je najvažnije da taj rad kaže nešto značajno samom kupcu; jer, „važnije je da kupiš ono što ti se dopada a ne ime“. Ipak, „najgore je da kupiš loš rad poznatog umetnika“. Kvalitet se prvo odnosi na idejni i vizuelni koncept rada. Pitanja su i da li je to jedan od autorovih boljih ili slabijih radova. Značajne su i finese otiska i fizičko stanje papira. Isto tako treba da se ceni i koliko je taj otisak blizu onome što je umetnik želeo da ostvari.

Beograd, jula 2015.
Ljiljana Ćinkul