OGLEDALSKA SLIKA NAŠEG VREMENA

Pitanje egzistencije i gubitak individualnosti u vremenima ozbiljnih društvenih promena i političkih turbulencija, za­hvalne i večne teme umetnosti i filozofije, problematizuju se po svojim zajedničkim izohipsama ali i po specifičnim vremenskim kodovima. Jedan veoma ubedljiv i prepo­znatljiv autorski pristup ovim ozbiljnim temama snažno je motivisao i Gorana Despotovskog (1972), novosadskog umetnika. Zna se ipak ništa nije slučaj­no. Naime, Despotovski je odrastao i školovao se tokom devedesetih godina, a ta naša dijabolična decenija načinila je dubok trag i u njegovoj umetnosti. Tako, već desetak godina svog rada on posveću­je ovim osetljivim temama preispitujući suštinske probleme i dileme individue čiji je status socijalnog bića istinski ugrožen. Aktuelni primarni učinak je biće tranzici­je izmešteno iz prirodnog toka i osuđeno na repeticiju suštinske dileme hamletovskog eha kojoj je dodato i biti ili imati? Reč je o radu koji je fokusiran na ogledalsku sliku našeg vremena u kojem robno-novčani odnosi homo novusa markiraju veliki jaz i zamagljuju sve druge finese u relacijama homo ludensa.

Koncepcija nove ambijentalne instalacije „Socijal“ nastav­lja se na prethodnu „Plutati“, predstavljenu 2009. godine, a u novom radu autor produbljuje i problematizuje pitanja unutrašnjeg prostora bića i osećaja teskobe čije refleksije daju ton sopstvenom postojanju u vremenu. Krpene, po­zorišne lutke antropoidnih odlika i dimenzija i crni muški sakoi postali su tipične vizuelne forme, simboli kojima ovaj autor sugeriše ideju prisustva i/ili odsustva, prista­janja i/ili ne pristajanja, postojanja i/ili ne postojanja; u vreme potenciranja jeftinog spektakla i pink zabave kaput je i metafora otiska bića, stanja, građanina, vremena, kon­tinuiteta.

Koncept izložbe ispunjen je ansamblima zidnih, podnih i prostornih printova i instalacija koje, po autorovom za­pisu, ukazuju na personifikaciju spomenika, sugerišući na sećanje. Dodajmo, verovatno je mislio na spomenik ljudskoj izopštenosti i nesreći. Na zidovima se ponavljaju grupe ovalnih formi ramova koji su u idejnom konceptu slični grobljanskim spomeničkim slikama.

Oni su ispunjeni malim varijacijama glave bez lica koja asociraju na bezličan život i smrt ili, u drugom nizu obe­zličavanja sklopljeni sakoi jedino po načinu sklapanja čuvaju deo nečije zaboravljene personalnosti. Markantni deo postavke čini prostorna instalacija od nekoliko pa­ravana sa tipizirano odevenim krpenim lutkama muških atributa čije utvare takođe bez lica naglašavaju otuđenost i odsustvo identiteta. Pitamo se gde se izgubila materija tela i njegovi mentalni slojevi pred praznim predmetom i njegovom maketom.

Aspekt fenomena manipulacije koji je u svojim interaktiv­nim ambijentalnim objektima i instalacijama Despotovski ranije dopunjavao zvučnim projekcijama sada je zamenjen tekstualnim fragmentima. „Da li si zaista postojao? Da li si nešto doživeo ili si nekome to uskratio? Poželjno je osetiti traumu koju si preneo na nas!” ili „Prebrojavaju nas... Čekamo... Opet nas prebrojavaju”, jasno formulišu angažovani autorski stav o teškim pitanjima koja se po­navljaju u odlučnim trenucima bolesti, logora, smrti. Sva­kako, sam tekstualni deo produbljuje problemski fokus instalacije „Socijal” i kao mogući glas savesti relativizuje ideju mentalnog i fizičkog balansa u trenutku suočavanja kloniranih spodoba bez individualnosti sa nama samima.

U kontekstualizaciji domaće vizuelne scene novog mi­lenijuma Despotovskom pripada vidljivo mesto autora prepoznatljivih metafora i višeslojnog rada - projekta koji u svom procesu podrazumeva interaktivnost. Plastična obličja u instalacijama Gorana Despotovskog pripadaju poetskom bratstvu polifonih vizuelnih i idejnih scenskih konstrukta Tadeuša Kantora i Magdalene Abakanovič, velikih poljskih umetnika čija dela su obeležila evropsku pozorišnu i vizuelnu umetnost druge polovine 20. veka.

Ljiljana Ćinkul