НА КИНЕСКОМ СЕ УСАМЉЕН КАЖЕ ТУ

Време од 15 до 17 часова је по прописима кућног савета време тишине. Деца спавају, запослени се одмарају после напорног радног дана, домаћице после ручка, тада је забрањено скакање, вриска, гласна музика и кућни радови. Чак се ни усисивачи не укључују. То је време за хипнагогичке визије, ленствовање, снове доколице... за моменте без дешавања, тзв номенте. А одатле све почиње! У тим паралелним световима самоћа, када градови утихну, када су улице полупразне; лети због асфалтне жеге, зими због хладноћа сумрака, то је време за ескапизме који из досаде крећу да се развијају. У том времену Милица слика, то време фиксира стварајући аутономну, изазовну, поетику празног времена Милице у земљи чуда.

Њени тихи моменти преиспитивања свет транформишу у спектакл реалности. Арена и Игралиште су као алегорије Дана и Ноћи. Обе дочаравају атмосферу тренутка свакодневице низом контрадикторности. У средишту празне Арене је лежерно стојећа фигура окренута леђима посматрачу. Реалност ступа у неизвесност: готово да можемо чути хук великог празног простора. А он је увек пун ризика! Ишчекивање је замењено равнодушношћу која ствара баланс. Протагониста не пристаје на компетицију, на тело представљено као објекат спреман за промену. Арена је истовремено улагање у тело и излагање истог.

Игралиште је ноћ, мрак модернизације у нежељеном опсегу, запуштено, поплављено дечије игралиште које из позиције посматрача личи на индустрију на реци. Друштвено добро! Ефемерност призора наглашена је и колоритом. Жута боја тематски фиксира неспокојство призора, док усамљеност фигуре у првом плану увлачи у себе поглед другог.

Најбољи поглед резервисан је за пилоте. Сва небеска пространства, земљина закривљења, сваштавила и ништавила облака Милица затвара у подземље, у лучно засведеном простору празног хангара или метроа. Свеобухватност је наглашена погледима фигура који захватају простор пуног круга. Милица овим призором спаја најближе и најдаље. Као да се игра жмурке! Пилоти на небу све виде, пилоти под земљом не виде ништа, пилоти виде све јер гледају у свим правцима. Најбољи поглед тако добија ритам путовања у унутрашњост времена.

Зна се да Земља ће припасти једино онима који живе од сила космоса.

Морска сирена је заправо мушкарац који седи на барској, дрвеној столици у старој Истанбулској цистерни. Родни стереотип о заводљивим сиренама и заведеним морнарима овде је замењен универзализмом: wе аrе аll made оf stardust, сви смо ми сирене... Благо погнута мушка фигура окренута леђима притиснута је општим бременом заборава у напуштеном простору. Вода носи у заборав, пусти нека вода носи у заборав...

Најбоље је што се може учинити када је човек на овом свету, зар не, то је да из њега изађе?

Раскрсница је прилика за саучесништво, чак и ако је усред пустоши. Иако ово није легенда о Роберту Џонсону, чује се Мисисипи делта блуз. Пред нама је енигматични сусрет две крајности: мушке фигуре у парадном официрском оделу лаке коњице и девојке са цегером у пустој бесконачности са путоказом. Младић је закорачио на последњи жути степеник, а женска фигура гледа на горе. Процеси који се одвијају у крајностима овде воде ка балансу. То је поглед у вис, ка оном задњем што омеђује свет.

На слици Спреман на скок погледи су управљени на доле. Опет, акцентовањем жутом бојом Милица изазива титраје између непомичних, сивих насуканости. Универзални војници свакодневице, бродоломници живота, отпуштени из циркуса, распуштени, склоњени, посматрачи и посматрани... сви су веома пажљиво супротстављени, у парадоксима истовремености. Одсутности су кондензоване, време је успорено до заустављања.

То је време кућног реда, од 15 до 17 часова. Ми смо ту. Ту на кинеском значи усамљен.

Јелена Спаић