ПРИПОВЕСТ О СЛИКАРУ И ПРИЈАТЕЉУ
(поводом изложбе слика Милутина - Мића Кораћа,
у циклусу Они које не заборављамо)

У некој нама недокученој дубини а поводом изложбе слика Милутина - Мића Кораћа, откривамо потребу да о њему проговоре и они који су последњих неколико година са њим проводили извесно време, необавезне сате и тренутке; никако не рачунајући на његов изненадни одлазак. А у те друге морам убројати и себе. Наиме, тих година и месеци пре његове преране смрти, њему је ужички музеј био нека врста успутне станице, када би се од куће са Доварја отиснуо у град. Свраћао је код нас на кафу и кратак разговор али само када би осетио да он није оптерећујући другима па ни себи. Искричави и луцидни дијалози вођени различитим поводима, остали су у забележени само у меморији и то у фрагментима, због чега бескрајно, жалим. Али другачије и није било могуће; он неку другу врсту комуникације није прихватао, јер му је била страна и неприродна. Мићо Кораћ није био велики саветодавац нити режисер културне политике. Он је био спонтани и ненаметљиви човек и уметник. Ако га нешто питате одговориће, ако тражите савет добићете одговор, али ако очекујете да вам умује и проповеда о било чему, па и о сликарству - остаћете ускраћени, он је то вешто избегавао и тај је посао остављао другима.

Нажалост, скоро све што знамо о другима долази из друге руке. Ако се човек исповеда он брани своју ствар, прецизније његова апологија је унапред припремљена. Зато што не схватамо јасно другога ми лутамо са нашом осећајношћу трагајући за оним круцијалним зрнцима истине која ће личност уметника а у нашем примеру и пријатеља - боље осветлити. Али, по правилу, то чинимо када га више нема међу нама. Јер се тада осетила потреба за језиком мудраца који није превише обећавао али је много тога знао и умео. Мићо Кораћ био је виртоуз у многим подручјима људског духа. Био је сликар, уметник пејсажа, професор, певач, помало песник, гитариста, избалансирани забављач али само за одабране. Све што је радио, радио је са мером, ништа превише, нема претеривања нити буке и прејаког звука. Када је сликао чинио је то у дослуху са природним окружењем без обзира на ликовне колоније или рад у затвореном простору. Ако је свирао и певушио имао је сугестивну способност да његову песму прихвате и други. Многи још увек памте мале забаве после изведених програма у музејском салону са Мићом Кораћем. То су биле незаборавне вечери, када су се певушиле далматинске и шпанске серенаде али и носталгичне босанске севдалинке. Он није знао за границе, јер су људском духу оне непознате. Никада се није хвалио путовањима и животом у туђини. А познато је да је живео и радио у Немачкој, Аустрији, Канади, САД-у. Само је једном узгред рекао да је тамо за њега било ,,сувише хладно и затворено”. Зато је његов повратак међу своје и себи блиске, био нужан и неминован.

И његов живот био је својеврсна енигма. О мало чему је приповедао као да се његово битисање одвијало око неке друге личности. Златиборци, чији менталитет њему није био непознат, говорили су да ако се за нешто што си ,,добро учинио не похвалиш другима, као да ниси ништа ни урадио”. Он напросто није умео или није желео личне промоције нити приповести ове врсте. Нужно је истаћи да је Мићо Кораћ рођен у Пожеги 1932. године, Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1964. године у класи професора Мила Милуновића, а магистрирао у Новом Саду 2000. године у класи професора Јована Ракиџића. Предавао је ликовну уметност у Школи за квалификоване раднике, Педагошкој академији и Учитељском факултету у Ужицу. Излагао је самостално у Ужицу, Минхену, Београду, Новом Саду, Пожеги, Бајиној Башти, Чачку, Вишеграду, Монтреалу и другим местима. Добитник је више награда међу којима вреди истаћи: Награда за сликарство 1958. године на сликарско-ликовном фестивалу Србије у Шапцу; II награда 1964. године на годишњој изложби студената Академије; Откупна награда на Ужичкој ликовној ретроспективи 1971. године, затим 1972. и 1977. године, на годишњим изложбама ликовних стваралаца Ужица. Био је дугогодишњи ликовни педагог и сарадник на Учитељском факултету у Ужицу и члан Удружења ликовних уметника Србије од 1974. године. Подаци које смо напред о њему изнели само су нужни стереотипи за које он није превише марио, па се није ни трудио да их у неку биографску целину уреди или прикупи.

Његово сликарство било је препознатљиво и зрело. Није био ликовни егзибициониста нити је то могао бити. Али он је био модеран сликар, модеран у оном опсегу из кога није био могуће нагло искочити нити скренути на другу страну. Уметност са њеним миленијским трајањем сувише је озбиљна за краткотрајне излете илити ,,изме”, којих је се нагледао у туђини, али и на нашим просторима. Био је ђак познате Милуновићеве школе из које су надарени узимали само оно што је њиховом сензибилитету недостајало. Био је близак симболистима париске школе, оставио је више радова под утицајем француског експресионизма коме је мало који уметник његовог времена могао одолети. Најзад, постоји подручје сликарства у коме је Мићо Кораћ постао истински виртоуз. То је природа, пејсаж, предео, непосредно окружење. И данас нека његова платна сликана пре више деценија на пределима Златибора, Јелове Горе, Вишеграда Добруна, одишу свежином претходног лета. Чак су и сточарске колибе овековечене његовом кичицом чудесно опстале и још увек трају у овом зачараном поднебљу.

Његова филозофија пејсажа дубока је и интимна. Веровао је, да пре него што пејсаж ,,може бити доступан чулима он је дело ума”. Прецизније, пејсаж је дефинисан нашом визијом и тумачен нашим умом. Сценарио пејсажа исписан је слојевима меморије исто толико колико и од слојева камена. Кораћу је такође било знано да се концепт идеологије пејсажа састоји у свему ономе што наш рад и живот обухвата, да је пејсаж носилац материјалних али и неметеријалних вредности и људског деловања. Аналогно томе пејсаж и меморија су нераздвојни, ,,зато што је пејсаж нервни центар наших личних и колективних успомена”(1). Можда је ауторски запис поводом магистарске изложбе Мића Кораћа из 2000. године, најпримеренији тумач његове визије пејсажа коме је поклонио добар део уметничког живота:

,,Пејсаж као спиритуално полазиште једне идеје је озбиљан приступ и зато му са пажњом прилазимо. Током вишегодишњег рада на пејсажу, дошао сам до закључка: да би се направио добар пејсаж, треба уложити пуно труда, поготово када се слика по природи и када се светлост сваког часа мења. Борба за осликану површину платна је уједно борба за светлост, а боја је звук који путем таласа осећамо.

Пут од белине платна до готове слике може бити дуг. Предео у простору се слика са пуно искуства и знања да би реализација била успешна. Та непрекидна комуникација у креативном процесу захтева неки пут више гледања на исликану површину него на другу страну одакле је потекла идеја за слику. Тако се боримо за оригиналност, сензибилитет, модерност и сл. Моје пејсажно сликарство је мотивски везано за брдско-планинске пределе западне Србије. Култура боје као и остали ликовни елементи чине моје сликарство разноврсним. Поред форме и садржине, колористичким односима поклањам пуно пажње”.

Његов истраживачки, ликовни опус, он је то јасно истакао, кретао се у брдско-планинским пределима западне Србије. Постоје чаробни пејсажи и на другим просторима и меридијанима али Кораћ истиче лепоту властитог завичаја. То су предели Златибора, Таре, Јелове Горе, Ковиља, Увца, околине Ивањице и других села и заселака. То су живе средине, поднебље где су људи, простори који су доживели промене са серијама слојева у времену, у коме сваки слој поседује неку људску приповест. Уметник нужно распознаје ту чудесну вертикалу пејсажа, зато што они заправо одражавају људску делатност. Пејсаж дакле комбинује елементе простора и времена и као такав представља културну конструкцију. Само зато Кораћ са пуном свешћу наглашава да се пејсажу мора са озбиљношћу прићи, јер се ту и открива сензибилитет простора и оригиналност природе. На његовим платнима доминира боја која као неки меки флуид неодређено лебди на пејсажима планинских предела. Често је боја (за многе) нејасно постављена, такорећи набачена али она је у целини основни визуелни акценат који остварује имагинативну атмосферу предела.

Избор слика на ретроспективи ове врсте, које дају ликовну парадигму аутора, увек је субјективан чин. Посебно после протока одређеног времена или нестанка оних који су бољи судионици и сведоци ликовног уздизања уметника. Може бити да се негде крију нека Кораћева дела о којима се мало или нимало зна? Али овде изложена платна поуздано сведоче о његовом истраживачком опусу, који се креће у релативно уској трансверзали. То су на првом месту пејсажи на којима је истраживање имало карактер деценијског трагања и евидентних резултата. Свуда су у првом плану карактеристике поднебља; ако је пејсаж из Доброселице, онда се није могла заобићи стара дрвена црква, звонара и ограда затегнута прућем. Али пејсаж је више од слике, делатност човекова уткана је у природу са којом чини нераздвојно јединство. Човек је до извесне границе природу учинио културном конструкцијом али изгледа да једино уметници успостављају модусе те дозвољене границе, која се у филозофији савремене похлепе, лако прекорачује. У сликарству Мића Кораћа златиборски пезажи уистину, доминирају. Они су препознатљиви јер их је сликар поставио у хармоничну целину. Благе заталасане падине нигде нису усамљене или само са околним растињем. Ту су неизбежне сточарске колибе са пластовима сена, оградама, стоком. На неким сликама доминирају куће осаћанке за које је Мићо Кораћ имао свест да је њихово трајање и на овим просторима - ограничено. Али су њихове контуре у простору златиборских села изванредан спој имагинације и стварности. Када и са ових простора нестану, као и са многих других, како тада сликати Златибор?

Не могу се мимоићи експресионистички елементи и модерни акценти доживљеног у сликарству Милутина - Мића Кораћа. У питању је спектар асоцијација безимених па и комичних личности које је уметник сликао у више наврата. То су играчи и играчице у колу са веселим друштвом бркајлија на чијем челу је хармоникаш. На другом месту то су играчице у живописним златиборским ношњама које поново прати неки локални свирац на хармоници. Као посебна парадигма комичног и трагичног у Кораћевом сликарству, откривамо бркатог гуслара, који извија оне чудесне једнолинијске звуке у неком скученом златиборском простору. Вероватно у другом времену и другим поводима... Међутим, ова чудна мешавина наивног и префињеног, са јако наглашеним тонским акцентима свакако нас води утицајима које је на овог уметника оставила незаобилазна европска експресионистичка школа и познати београдски круг из давних педесетих и шездесетих година XX века. И да се поново вратимо аутору Мићу Кораћу, и његовом завршном тумачењу властитог стваралаштва:

,,На мојим сликама посебну пажњу поклањам решавању простора изнад хоризонта. Плаву хладну површину неба, обогаћујем разнобојним линијама и бојама које имају звук енергије. Експресивна појавност у слици је бојено пламсање које иде од земље ка небу. Облици доспевају у небеска пространства слично као у сцени Лестве Јаковљеве, у средњовековним представама. Спољни привид сличности у посредовању обликом између неба и земље, на Ван Гоговој слици (Чемпрес и звезде) има сасвим други ниво освешћености простора за разлику од поменуте средњовековне представе”(2).

Можда је и на самом почетку вредело истаћи да је Кораћ често комуницирао са прошлошћу за коју је веровао да је издашна, али се од ње може узимати само у ограниченом опсегу. ,,Савремени уметници живе у уверењу да стварају ново а заправо понављају већ виђено (само на други начин) док су стари мајстори понављајући већ створено - градили ново”. На крају, аутопортрет Мића Кораћа симболична је дефиниција овог сјајног човека и уметника. У десној руци он држи гитару као парадигму властите судбине, музике као смисла и утехе, док је лева рука мало подигнута као да на некога или нешто указује. Све на њему лично је и необавезно а са антички конципиране главе и полуотворених усана подсвесно се дешифрује, да ли је то био меки глас неке песме или њен завршни рефрен када се и инструмент у десној руци одмара..? Милутин -Мићо Кораћ остаје записан у меморији ове средине (и његових пријатеља) као несвакидашња и трајна уметничка фигура, без које би духовни и културни живот био бескрајно сиромашнији.
И коначно, са Кораћевом последњом сугестијом исписаној у магистарској тези, дајемо и завршни акорд ове приповести: ,,Поред свакодневних радноистраживачких опуса на пољу сликарства на земљи, морамо знати да смо сви становници космичких простора и да сви заједнички истражујемо нова знања и искуства чиме доприносимо стварању нових квалитета у развоју модерне уметности”. Ето то је Милутин - Мићо Кораћ...

Драгиша Милосављевић

(1) Ken Taylor, Cultural Landscapes: A bridge between culture and nature; in International Journal of Heritage studies, vol. 17- 6; ed. Routledge London 2011, 3-4.
(2) Коста Богдановић, ,,Од земље до неба”, Увод у визуелну културу, Београд 1986, 97.