У великој разноврсности, разноликости и, може се рећи, „шароликости” уметничког израза у целокупном досадашњем опусу Ђорђија Црнчевића могуће је уочити одређене „токове” – постојане, непрекинуте и врло дубоко утемељене и присутне у његовом, несумњиво слободном, увек отвореном и неспутаном уметничком изражавању. Они се додуше издвајају ненаметљиво, али веома постојано, без унапред (о)смишљеног плана уметника. Неколико токова настаје, и свих протеклих деценија они опстају, у Црнчевићевом опусу пођеднако у домену изражавања скулптуром, сликом, цртежом, графиком, као и у области концептуалне уметности. У стваралаштву овог уметника нема линеарног напретка и „разрађивања” одређене теме, врсте израза или циклуса, већ он, од самих почетака свог уметничког изражавања, скоро безбрижно, али истовремено и крајње дубоко, понире у бит онога чиме је подстакнут за тренутни уметнички запис.

Изузетно спонтано и необавезујуће испитивање могућности израза облика, тема и материјала, без усиљеног праћења „своје поетике” и развијања одређених циклуса, у Црнчевићевом стваралаштву доводи до одређених токова, који превасходно проистичу из унутрашње нужности уметничког бића. Настају дела у којима се прелама стварност пуна противуречности, патње, тескобе и узнемирености, које у већој или мањој мери увек прате његов досадашњи опус. Најјасније и најубедљивије се до данас издваја „ток” у коме преовладава израз стања збијености, нагомиланости, случајне затечености у мноштву, дезоријентисаности, непронађености и у дословном (просторном) и у преносном, метафоричком смислу. Он се може пратити од раних графика Космогимнастичари (1975), преко многобројних слика, до најновијих скулптура под називом Компресија времена (2010).

Од самих почетака па до данас Црнчевић се крајње спонтано, необавезно, неусловљено, било каквим очекивањима или класификацијама његовог дотадашњег начина изражавања, увек наново и неочекивано упушта у истраживање не само могућности израза у обликовању разних материјала – камена (пре свега мермера и сиге), глине, дрвета и бронзе, него и у могућности посебних (и другачијих) третмана текстуре сваког од ових материјала, успостављајући тиме сасвим ново значење. Такав приступ примењује и у сликању – без обзира на тему саме слике или врсту подлоге (платно, лесонит, лист папира у дневнику или новинаска хартија). Црнчевић до крајњих граница, скоро се поигравајући, испитује могућност израза боје – у домену изражајности текстуре слике – наносећи неуобичајно много слојева боје на подлогу. Од најранијих скулптура у бронзи, преко слика – уља или акрилика на платну, „изражајност” текстуре је оно што уметника заокупља и што постаје (и остаје) пресудно за његов уметнички израз. То је видљиво и у раним делима из Дневника сликама који је настајао годинама (од 1962. до 2011) у којем уметник „исписује” свој живот сликама, а иста тежња за појачавањем и истицањем својстава тесктуре самог материјала запажа се и у низу скулптура рађеним у сиги, на којима је интервенисано катраном управо у намери да „лакоћи” текстуре шупљкаве сиге црнилом катрана унесе драматично стање дубоке тмине.

Један сасвим други „ток” запажа се у Црнчевићевом приступу мермеру, како у обради овог материјала, тако и у избору мотива, који одаје потпуно нову лирску и поетичну димензију, о чему говоре и сами називи читавог низа скулптура под називом Две главе и Глава песника. За разлику од других материјала (и врсте израза), скулптуре у мермеру рађене су потпуно у лирском духу, махом су заобљене, меких обриса, изузетно тактилне. Иако нису настале у оквиру одређеног циклуса, него током више деценија, све скулптуре у мермеру имају заједнички ток – успостављање израза поетизованог стања, и то стања блискости (Две главе) или изузетно прочишћеног израза песничког бића (Глава песника), потпуно супротно главном, преовлађујућем „току” драматичног израза у његовој уметности.

Проблем и феномен тзв. ангажоване уметности, посебно актуализован у модерној и савременој уметности, током 20. и почетком 21. века, подстичу многа питања и тумачења. Један од „токова” Црнчевичевог опуса који се протеже током његовог целокупног досадашњег уметничког деловања управо има изразиту конотацију ангажоване уметности, ангажоване у оном најдубљем смислу „устајања” против убијања „у име неке идеје”. Од раних дела Портрета са црним лицем (1968), преко портрета Солжењицина (70-их година 20. века), до најновијих радова у оквиру циклуса Компресија времена (2010), Црнчевић без икакве дословне асоцијативности (на било какве дневно-политичке, друштвене догађаје), али веома дубоко осећајући тиранију појединих савремених друштвених структура, ствара дела ангажоване уметности која поседују општељудско, универзално значење. Лице (личност) човека „поништено” црном у првом делу; испражњена лица Солжењицина „нема” пред окрутношћу човека над човеком у другом; а многобројни „Солжењицини” набијени, стрпани, нагомилани у метални кавез, у трећем, најновијем делу. Солжењицин, првобитно метафора сведока ужаса (не)људског убијања, али и бунта против тога, у најновијем раду умножен у бројне „Солжењицине” прераста у метафору стања свести савремених људи, без лица (као носиоца личности) сабијених „металним” шипкама у неразориви „ме(н)тални” кавез. Управо ово најновије дело можда најубедљивије у себи сажима оно што Ђорђија Црнчевића као уметника чини особеним.

Рајка Бошковић