Двадесет година Биенала. Леп повод за мало, ностал­гич­но подсећање. Нова Галерија, мали град, велике амби­­ције, потреба за афирмацијом галерије (и града)... Шта напра­вити?

На самом почетку, са великим поштовањем се сећам проф Богдана Кршића који је први дао предлог да то буде биенална изложба графике у техници суве игле.

У то време је (као и данас) било много графичких манифестација у свету на којима су приказивана дела реализована у свим графичким техникама, па је било ин­те­ресантно и изазовно покушати са уско специјали­зо­ваном манифестацијом, која би била занимљива и једин­с­твена. Сува игла је била прави избор.

Зашто баш она? Сува игла је изразито цртачка тех­ника, базирана на директном урезивању цртежа у плочу (техни­ка дубоке штампе). Основно изражајно средство је линија, што јој на једној страни донекле ограничава скалу тонских вредности и сужава могућности, а са друге пове­ћа­ва вред­ност цртачке вештине. У шали је понекад називамо ,,вите­ш­ком,,. Двоумљења нема. Што је урезано не може се обри­сати. Оштро око, сигурна рука, јасна мисао...

У предговору каталога за Други (I међународни Гра­фи­чки Биенале Сува игла 1995.) написао сам: ,,Ако је цр­теж оно прво, право, искрено и суштинско у ликовном изража­вању, прва белешка идеје или њена сложена и крај­ња дефиниција, онда је сува игла баш то и све то.
Она је витештво у графици, она је егзактна и кон­кре­тна, она је строга и не трпи колебања, она је супти­лна и нежна, сањива и ваздушаста. Њом се могу рећи многе ствари, ситни трептаји и тешки акорди... Она је скром­на, а тако богата! ,,

После успеха I Биенала 1993. који је био домаћи, други је пројектован као Међународни. Требало је поче­ти ,,из нуле,,. Захваљући помоћи пријатеља из Београда, из орга­ни­зације Београдског графичког Биенала, пре свега Зора­на Марјановића и тадашњег директора Бие­нала, проф Бранимира Карановића, сачињена је прва листа уметника из света који се баве сувом иглом. И тако је почело.

У сред велике ратне кризе, сатанизације Србије у светским медијима, на Биенале су те године стигла 182 рада из 20 земаља. Контакти са Царином у Београду (сти­жу пакети из целог света), Међународни жири, орга­ни­зација саме изложбе, смештај гостију, симпозијум – ко­ло­нија у Сирогојну... Много, много посла! Али било је лепо. Мај, те 1995. године био је свечаност у нашем ма­лом граду.

Michelle Broutta из Француске, Yves Doare из Швајцар­ске, Jozef Benesh из Мађарске, Велизар Крстић и Мића Стојиљковић из Београда, били су први међунаро­дни жири за доделу награда. Касније су кроз жирије про­ш­ли многи значајни стручњаци из света графике, који су били чврст гарант озбиљности, професионалности и пре­с­тиж­ности Биенала. Сетимо се неких – Проф Димитар Малида­нов, Академија у Љубљани, проф Душан Калај из Братисла­ве, проф Богдан Кршић , Зоран Марјановић, др. Ирина Суботић, Benoit Junod, Швајцарска, Mikael Kihl­man, Шведска, др Philipp Maurer, Аустрија, Hristo Kardji­lov, Бугар­ска, Љиљана Слијепчевић, Вања Краут, Martin Bontoux , Jean Piere Humbert, Љиљана Ћинкул...

Нешто касније, током те године у Галерију је стигао пакет из Кракова са каталогом Краковског графичког Трие­­нала и каталог за изложбу Интерграфија у Катови­цама која је била пратећа манифетација Триенала, и пропратно писмо у коме нас, уз честитке за Биенале, обавештавају да су наш биенале уврстили у селекцију 20 престижних гра­фи­чких биенала из света, и да наши лауреати без жири­рања учествују на изложби. Писмо је подписао легендарни др. проф Witold Skulitz, оснивач и директор Краковског Триенала. То је била велика потв­рда и признање које нас је много обрадовало и подстак­ло. Касније сам имао срећу да се и лично упознам са Професором на отварању наредног Триенала, а и да се јако изненадим једног кишног јутра на аутобуском стаја­лишту, док сам чекао аутобус за Катовице. Аутобус је превозио иностране госте на отварање Интер­графије. Пришао ми је један старији господин и обратио ми се питањем да ли сам ја Младен Јевђовић из Југославије. Кад сам потврдио, он се представио као Piter Ford из Енгле­ске. Рекао је да прати наш биенале, и да је веома важно то што радимо. Ја сам пре тога знао за господина Форда из литературе, и то да је он неколико година раније, направио прву међународну изложбу суве игле у Бристолу. Већ у наредним тренуцима, придружила нам се велика Јапанска делегација и ту се наш сусрет завр­шио. То је била још једна потврда.

Биенали су наставили да се нижу један за другим, брзо као што пролазе и године, радови су стизали и од­ла­зили али је велики део и остајао. У градској галерији се налази тренутно највећа збирка графика у техници суве игле на свету. Иако ми, вероватно, не умемо то да пону­димо свету, не бих се изненадио да нас једног дана позо­ву са неке академије из света и питају да ли могу да дове­ду студенте на стручну екскурзију.

Током протеклих 10 биенала и десет додељених наг­ра­да и признања, намеће се питање где су домети и перспе­ктиве овог креативног поступка. Већ сама дефи­ни­ција и уско одређен концепт манифестације, ограни­чава­њем на традиционалну графичку технику у њеном изворном об­ли­ку, на неки начин и детерминишу њен ес­те­тски аспект. У времену нових технологија, сува игла као традиционална графичка техника, пружа углавном традиционалне вред­но­сти виртуозног цртежа и мајстор­ског техничког умећа. Можда је не би требало дирати и покретати из онога што она стварно јесте. Многе графич­ке технике, а да не говори­мо о осталим савременим ме­ди­ји­ма, могу да буду верова­тно снажнији гласноговор­ници новог времена и његове поетике.

Сви награђени радови и поред своје велике разли­чи­тости у изразу и значењу, имају један заједнички чинилац, а то су основне естетске вредности – сензибил­ност и богатство линије, композиција, текстура, ритам, валер...

Мислим да би било штета да британска краљица, при­годом параде поводом свог рођендана, уместо у кочија­ма, праћеним гардистима и свитом, поред Бакингемске пала­те пројури у спортском Поршеу.

Желео бих да сува игла остане привилегија добрих цртача, сигурне и веште руке, можда драгоценост из ста­рих добрих времена.

Младен Јевђовић