Већ се приликом првог излагања у Београду 1922, осим кроз слике, Иван Радовић представио и цртежима, ово је чинио и касније у много наврата на својим бројним самосталним и колективним наступима. И на ретроспективи академика Ивана Радовића, коју је крајем 1971. године, после његовог пријема у Српску академију наука и уметности, организовала Галерија САНУ, излаган је већи број цртежа.

Неколико месеци после уметникове смрти, 1973. године, његова удовица Олга Радовић поклонила је Уметничкој збирци САНУ избор Радовићевих цртежа. Други део ове заоставштине Ивана Радовића пренет је у Галерију САНУ неколико година касније, тако да се у Академијиној колекцији данас чува око две хиљаде четристо Радовићевих радова на папиру, што појединачних листова, што цртанки и блокова; махом цртежа оловком, пером – тушем, угљеном, неки од њих су и акварелисани.

Изложбом 200 цртежа Ивана Радовића – избор из легата Олге Радовић – 1984. године Гордана Харашић је први пут приказала део ове колекције, да би 1986. Оливера Миљковић, такође у Галерији САНУ, представила око сто тридесет радова под насловом Цртежи Ивана Радовића, II поставка из легата Олге Радовић. После поставке у галерији Хаос у Београду, изложбом у Градској галерији – Ужице наставља се раније замишљени пројекат сукцесивног приказивања делова ове колекције, тако да поставка није конципирана као ретроспектива цртежа, већ као представљање оног сегмента поклона Олге Радовић Академији који углавном још није излаган.

Ретки су наши сликари који су тако много цртали као Радовић и мало је оних чији цртеж има толики значај, како у целини ауторовог опуса, тако и у ширем контексту. У првој половини ХХ века, уз Саву Шумановића, Радовић је наш уметник који је управо у цртежу највише експериментисао. Његов цртеж најјасније говори о уметничкој радозналости и спремности да се аутор мења у сфери технике и стила, на пољу свођења форми, расчлањивања композиције и других визуелних феномена.

У цртежу се Иван Радовић осећао слободно и нашао је простора за најсмелије варирање различитих уметничких израза. Његови радови на папиру ретко се могу окарактерисати као „конзервативни“ – како се поједини делови његовог опуса повремено вреднују, мада није увек адекватно прихватати као позитивно само авангардно у Радовићевом опусу. Требало би га сагледавати као уметника склоног авантури и експерименту, али и као аутора који је успео да се афирмише као настављач – условно речено – улепшаног академског буржоаског реализма који је испуњавао поруџбине грађанске класе и покривао један битан сегмент визуелне културе нашег друштва средином ХХ века.

Уметник је осећао потребу да управо техником цртежа бележи све што је доживљавао. И своја размишљања о уметности понекад је дописивао уз цртеже у скицен-блокове. У уметничком експерименту одлази најдаље управо у цртежима и зато што је сматрао да многи његови графички радови не излазе из сфере интимног уметничког дела насталог за самог уметника. Можемо их посматрати и као Радовићев монолог – тако у његовој соби није било слика, крај празног штафелаја остарелог сликара, насупрот кревету, стајао је само оловком рађен цртеж уметникове мајке на самртничком одру. Радовић је стално изнова преживљавао ову своју најличнију графичку белешку дајући јој тако смисао завршетка свог опуса.

Настајале у креативном заносу у време успона каријере, гомиле цртежа, по којима је падала прашина – од уметника потиснути сведоци младалачке стваралачке енергије, потребе за креацијом и једног другачијег времена, крајем седме деценије лежале су на поду Радовићеве скромне собе у некада луксузном стану у Карађорђевој улици.

Најстарији Радовићеви цртежи, које је радио у периоду пре професионалног уметничког образовања 1914–1915, датовани су и потписивани, што ће са каснијим радовима све ређе бити случај, па се јавља проблем хронолошког лоцирања великог броја цртежа настајалих после 1917–1920, имајући у виду и чињеницу да је уметник своје радове понекад накнадно непрецизно датирао.

Већ је на студијама у будимпештанској Академији Радовић реализовао беспрекорне крокије и студије. Радио је и под утицајем Осморице чија се уметност базирала управо и на цртежу. Боравак у колонији Нађбања за њега је и у сфери цртежа било ново и цртачки плодно искуство.

Радовићев особен, препознатљив, поједностављен духовит цртеж, понекад декоративан, махом је произашао из његове наивистичке фазе интензивно развијане током двадесетих година ХХ века, донекле у духу немачког експресионизма, али без социјалне критике, помало умекшан, чак сентименталан. Композицију је градио маштовито кроз само неколико потеза, понекад испуњавајући целину линијама и тачкама, цикцак потезима.

Почетком четврте деценије Радовић црта у духу интимизма и поетског реализма, а онда се временом његов цртеж упрошћава и после кратке „соцреалистичке“ епизоде, више у сфери тематике него стила, опстаје у тој форми до краја каријере.

Овом приликом Радовића представљају студије људског тела; цртани портрети и аутопортрети, који понекад као да, следећи вангоговску струју, најављују истраживања сопственог лика Игора Васиљева и његов пут ка Медијали и надреализму; понекад чудно кадрирани актови пресечених глава, тела спортиста у покрету, фигуре само делимично уведене у велики простор композиције; алегоријске, фигуралне композиције, типично за Радовића, формиране од лучно заобљених линија; цртежи коња – од оних ранијих у херојским композицијама, који се носе са снажним младићким фигурама атлета, до коњића – играчака са лицитарских срца који красе војвођанске пејзаже, жанр сцене и пределе Бачке и Баната; градске улице, ентеријери, али и илустрације којима се уметник бавио. Изложени цртежи са приморским темама, које је Радовић радо сликао, мање су познати јавности, многи од њих су изгубљени и страдали у рату, па су тим драгоценији.

Осим већ познатих паралела, кроз које је проучаван Радовићев опус, са сликарима Војводине – Шумановићем и Коњовићем, будимпештанским ђацима – Петром Добровићем, Зором Петровић, Иваном Табаковићем, преко везе са уметницима експресионистичког израза – на пример Бијелићем и Јобом, интимистима београдског круга, паралела са европским уметницима код којих је учио, или на које се угледао – од мађарских модерниста, преко Ел Грека и Ђорђонеа, немачких експресиониста, али и Клеа, Шагала, Кандинског, до Сезана, Гогена, Матиса, Русоа, а касније Бонара и Вијара, у сфери цртежа и Пикаса, занимљиво је упоредити поједине цртеже Ивана Радовића са оним што се готово симултано догађало на ликовној сцени у Русији, односно Совјетском савезу.

У две словенске средине, српској и руској, у контакту са европским уметничким центрима, Паризом и Минхеном, под утицајем локалних струјања и националне наивне уметности формира се модерна. Намеће се паралела између Радовићевог интереса за јаја – писанице са руским истраживањима у области „лубка“, народног веза и народног уметничког стваралаштва крајем XIX и почетком XX века у круговима Света уметности, преко Плаве руже, Златног руна, Каро пуба, Магарећег репа, све до „примитивистичких“, дечијим цртежима сличних, сељака у радовима Ларионова, Гончарове и Маљевича, али и Радовићевих апстрактних цртежа који су веома блиски лучизму Ларионаова. Постоји и паралела у мотивима народне уметности, које у ранијем периоду „руске сезоне“ доносе у сценографији и костимографији у европски театар, са Радовићевим ангажовањем током треће деценије на нашој позоришној сцени и продором његовог наивизма у ову сферу ликовног израза.

Свакако поетику својих цртежа најбоље објашњава сам уметник: „поред уља, цртеж је непрекидна пасија током целог мог стварања. Направио сам ваљда, неколико хиљада цртежа, скица, забележака и није било, чини ми се, тако ситних или, наизглед, безначајних појава или збивања у мојој свакидашњици које нису привукле моју пажњу. Цртао сам и акварелисао као што сам дисао. Та интензивна цртачка активност помогла ми је да се приближим многим истинама о значају извесних, и нових и смелих, средстава ликовног изражавања,“ и у једном писму Иван Радовић је закључио: „веома се радујем да волите моје цртеже који су искрени одсјај мојих осећаја, а укорењени сигурним техничким изражајем.“

Јелена Межински Миловановић