Одавно остаје отворено питање да ли је оваквој изложби потребан пратећи текст?

Изложба традиционална, већ 22. по реду, концепт одавно јасан, назив Ужички регионални лико­вни салон одређује локацију а уметници су, са понеким изузетком, присутни и познати. Коначно, ту су биографије са репродукцијама радова а импресум даје све остале податке. Чему онда уводни текст осим да “мудрујемо”? Да напишемо нешто што нико до сада није написао, а све се своди на –“уметници су изложили изузетно квалитетне радове у којима препознајемо лични рукопис и аналитичност приступа, занатску перфекцију и тематско надахнуће”. Колико хиљада пута сте прочитали ову реченицу? Оне лоше радове нико никад не помиње, а и зашто кад су ти радови већ избачени у току селекције.

Дакле, дилема је решена, радови су дивни.

- Јао, погледај Мицка како је ово крааасно! - одушевљена је Снежина комшиница Љиља пред једним платном. Мало накренула главу у десно а левом руком, на којој бљешти прстен са три рубина, показује пријатељици централни део композиције. Мицка такође одушевљена. Срећа, Салон је увек добро посећен па оваквих коментара има много и довољни су за два каталога и мора се признати да су најискренији и најмеродавнији. Посетиоци су најбоља критика. Сад ће ме “рашчеречити” колеге из струке са чувеном:

“Каква публика, њима се ништа модерно, провокативно не допада. И Рембранта, Монеа, Кандинског је публика сматрала незналицама а Ајнштајн није завршио факултет. Да, да!” Какве везе има Ајнштајн, сад се питате? Нема никакве, али то је да Вас мало орасположи.

Радови су, дакле, веома добри- чињеница и тиме овај увод може бити завршен.

Затварам компјутер. Видимо се следеће године.

Шалим се, видим да Вам постаје занимљиво а и имам нешто да додам.

Радови које имате испред себе су најбоље од оног што је понуђено за селекцију. Оно што није донешено жири није ни видео, а нема сумње да би било и бољих избора. Традиционалне, годишње ревијалне изложбе су, бар мени, омиљене. Уз то још регионалне. То је права посластица (како ово глупо звучи али кад може бити “фудбалска”, “телевизијска”, “фолклорна посластица” зашто не би била и “уметничка”?). Све је ту! Ред платна са уљем, преко послажете неколико добро препржених цртежа, филујете са три-четири свеже скулптуре и прелијете радовима младих, мултимедијалних уметника. Украсите са три видео рада. Служити у топлој галерији уз црно вино али одлично пролази и свако друго пиће. Овако богата “посластица” (ево је опет она реч) нам даје нешто о чему ретко размишљамо. Даје нам увид у тренутну продукцију региона (добро, то знамо) али и представља ауторе у којој су уметничкој фази. Да ли су се померили са тачке на којој су били прошле године или бију вечну битку са инспирацијама. Честитке онима који настоје да иду даље, да мењају теме, технике, да истражују али честитке и онима који су остали на оном што су “докторирали”. Истраживачима браво за залагање и упорност а докторима браво јер нема потребе да се докторира два пута. Специјалисти једном специјализирају, професори једном бране дисертацију, на венчању једном кажемо “ДА” а друг Тито је само једном рекао судбоносно “НЕ”.

Какве везе сад има Маршал Тито? Има! А највећи син наших народа? А са Овчара и Каблара? А Ужичка Република? Молим?

Кад сте се освежили пићем и овим текстом можете озбиљније погледати изложбу. Нећете се покајати. Добра изложба, верујте ми на реч. За крај ћу Вам са задовољством испричати виц:

- Пошли Србин, Хрват и Словенац у Европу и на граници их… -

Ух, заборавио сам како иде даље али је одличан фазон.

Дубоко се извињавам Вама што строго гледате у ове редове сматрајући их лакрдијом јер уводни текст мора бити писан тако да га нико, па ни сам аутор, не разуме.

Могло је и тако. Нагомиламо речи које имају одређено значење са онима које су јуче измишљене па их слажемо као деца слагалицу. Истина, сви одустајемо након прва три реда јер се осећамо као да нас је неко ставио на справе за мучење.

Понекад је потребно истрајати; има тако невероватних речничких конструкција које ништа не значе али лепо звуче.

Насупрот текстовима разних врста, изложбе су много боље. Ова је једна од тих.

Даниел Микић