Aleksandra Popović - Fejs

Brojne tehničke i tehnološke promene, donele su, naravno, potpuno drugačiji način života – kako u praktičnom, tako i u suštinskom poimanju. Pre svega u načinu komunikacije i u načinu plasiranja raznih informacija – onih koje su od ključnog značaja, onih koje to nisu, ali se tako plasiraju. Mnogi naučnici, filozofi (Pjer Burdije, Fransis Bal i td.) govorili su o moći medija, ali pre svega govoreći o televiziji. Plasiranje i nebitnih informacija, njihovo „dramatizovanje“, pravljenje senzacije od svake od njih (a sve to u borbi za tržište i tiraž, odnosno gledanost) do nedavno je uglavnom teklo jednosmerno.

Pojavom interneta, a u poslednje vreme „mreža“, poput Fejsbuka (Facebook) i Majspejsa (My Space) stvari se u velikoj meri menjaju: kao prvo, potreba za senzacijom i dalje je presudna. Kao drugo – u pregrštu informacija nema više važnih i nevažnih – sve imaju isti status u pojavnom smislu (rat u Iraku ili večera kod roditelja od momka protekle nedelje, koncert ili ubistvo): u pojavnom smislu sve su iste; komunikacija počinje da teče dvosmerno – jer postavljene fotografije, video klipove itd. može gotovo svako da komentariše, kaže šta misli i td. I i dalje je trka za „tiražom“ presudna – da što više ljudi vidi profil na Fejsbuku.

Prostorno-vremenske granice se brišu: udaljeno postaje bliže, a pojedinac se istovremeno udaljava od svog prvog suseda. Na Fejsbuku, oni su podjednako bliski/udaljeni. To je jedan novi sistem, novi svet, u kome identitet biva zamenjen fejsbuk-profilom. Hteo korisnik Fejsbuka to ili ne – to se događa. Naprosto, plasiranjem i selekcijom informacija o sebi, čak i kad nema nameru da to čini – on je čini i između fejsbuk profila i identiteta nema znaka jednakosti. U tom novom svetu su „samo odabrani“ i samo odabrani mogu da pristupe određenim infomacijama. O tim infmacijama ostali fejsbuk-profili imaju stav: Fejsbuk postaje mesto javne debate o ličnim ili manje ličnim informacijama (fotografijama, „what on your mind“ (statusima), wall-ovima, fan wall-ovima i td.).

Samim ulaskom u taj svet, već je korisnik pristao na pravila igre i većina im se verno povinuje. Malo je onih koji ne koriste Fejsbuk za neku vrstu svog javnog eksponiranja, stavljanja ličnih fotografija, informacija o sebi (šta voli, kojoj grupi pripada, čiji je „fan“ i td.). To je svojevrsna vrsta autoreklame. Fejsbuk tako postaje „narcisovo ogledalo“ (Pjer Burdije), mesto svojevrsne narcisoidne egzibicije. Još je Berkli govorio: «Biti, znači biti opažen». To danas, više nego ikad, ima svoju težinu. I zato većina ljudi, nevezano od toga kojom se profesijom bave, redovno imaju svoje „postavke izložbi“ fotografija (često autoportreta) na Fejsbuku. Manje ili više uvereni u umetničku dimenziju svojih fotografija, čim prave postavku, smatraju sebe dovoljno zanimljivim da bi ih i drugi ljudi gledali.

Jelena Popadić



Marko Stamatović - Dobroselica - Selo koje isčezava

Na putu od Kragujevca ka Jagodini, na obroncima Gledićkih planina, leži selo Dobroselica. Čine ga par međusobno udaljenih strmih i šumovitih obronaka i desetak kuća. Ovo selo sa neobičnim imenom, čije se osnivanje vezuje za turska vremena, predstavlja možda jedno od poslednjih čuvara viševekovne narodne tradicije Levča i Šumadije. I kao da mu se u imenu nalazi upisana sudbina seoba, ono se - raseljavajući se - lagano gasi. Obilazeći ove kuće čini se da je sve(t) iz njih iščezao - kao da su životi njegovih stanovnika jednostavno i u trenutku izbrisani – jer vrata su još uvek širom otvorena iščekujući nečiji povratak... Kao i mnoga druga srpska sela, i Dobroselica je nekad bila živa i srećna - danju su sokaci bili ispunjeni žagorom dece, očevi su sa sinovima išli u lov, a o praznicima su oko starog hrastovog drveta-zapisa išle seoske slavske litije i igralo se kolo. Danas je od čitavog sela ostalo samo desetak starih ljudi od kojih je najmlađi i sam duboko zašao u osmu deceniju.

Da li se i šta se može probuditi fotografijom i kako učiniti vidljivim isčezavanje?

Zainteresovanost za društveni problem nestajanja sela, kao i nada da bi njegove fotografije mogle da pokrenu izvesne promene, nagnale su mladog umetnika Marka Stamatovića da pokuša da da odgovor na ovo pitanje posvetivši Dobroselici ciklus crno-belih fotografija. U najboljoj tradiciji visokoestetizovane dokumentarne fotografije on nam ovom prilikom predstavlja izbor od šesnaest fotografija Dobroselice - pejsaža, žanr scena i portreta.

Posvećeno obilazeći selo kroz dugi vremenski period, u različita doba dana i različite godišnje mene, Stamatović najpre stvara ciklus pejsaža Dobroselice. Prirodom predela slikoviti ali dramatično kontrasni, ovi pejsaži odaju sklonost umetnika ka romantičnom pejsažu kao nosiocu drugog, transcedentnog značenja. Sa druge strane, u kontrapunktu sa njima, stoje žanr-scene. Poznavajući sve vidljive i skrivene tajne Dobroselice, Stamatovic uspeva da na svojim fotografijama uhvati ono sto Benjamin naziva aurom predmeta. Njegov objektiv se zaustavlja na mnogobrojnim prizorima dirljivim po svojoj jednostavnoj lepoti, čija autentičnost nije načeta reprodukovanjem - napuštena stolica sa ikonom, uokvirena bračna fotografija na prozoru, uredno namešten i odavno prazan krevet sa prekrivačem od čipke ili zaboravljeni jelek na vratima... Metod umetnikovog rada prvenstveno je fotoreporterski što ga ne sputava da se u izboru motiva uvek rukovodi lepotom predmeta. Uspevajući da na svojim fotografijama postigne ravnotežu ta dva elementa, Marko Stamatović kao rezultat dobija oštroumni spoj značenja i oblika, te tako ostvaruje vezu između socijalnih zahteva dokumentarne fotografije i njenih visokih formalnih kriterijuma. I stoga ove fotografije nisu samo etnologijom motivisani foto-zapisi o iščezavanju, već su to i prikazi nestajanja samog. Njegovi detalji-simboli stoje u oštrom i napregnutom kontrastu sa romantičarski širokim i usamljenim pejsažima dobroseličkih predela i nad njima uvek promenljivim nebeskim raspolozenjima.

Značaj ovih fotografija ne svodi se stoga niti samo na dokumentarno niti samo na estetičko, već prevazilazeći oba, predstavlja ono što Hubert Damiš naziva projavljivanjem realnosti kroz medij fotografije. Ovakva fotografija u fenomenološkom smislu ne može biti razdvojena od svog istorijskog konteksta, te je tako duboko povezana sa značenjem društvenog sistema u kome nastaje. Iz tog razloga ovde predstavljene fotografije Dobroselice ne govore samo o sebi, već predstavljaju paradigmu problema samog propadanja - pojedinačnog i opšteg, društvenog i nacionalnog. A nije li, kao što već Valter Benjamin primetio - upravo na fotografu, nasledniku augura i gatara da otkriva krivca i ukazuje na krivicu?

mr Čedomila Marinković