Драган Димић је уметник велике истраживачке радозна­лости, која га годи­нама исто­времено води у неколико медијских праваца, што говори о несмањеној креативној тензији, али и очигледној потреби за игром. Наизглед само - за поигравањем.

Вођен упорном унутрашњом потребом, развија своју ликовну препознат­љи­вост, свој лични знак у виду цик-цак линије или развучене спирале, у свакоја­ком материјалу, у сваком медијском жанру који одабере, или се пре­пу­сти да сам буде одабран. Нисам склона да верујем у случајности. Утолико сам сигур­нија да сваки штап и дрвени чвор, или жица, или одбачени део неке кућевне инсталације има своје, већ унапред одређено место у Димићевом систему сагледавања ликовних вреднота, у систему размишљања о употре­бној вред­но­сти неуметничког материјала, предмета који су се обрели изван њихове природне или редовне утилитарне сврхе. Јер, све чега се дохвати, довољно му је добро да изрази, да саопшти очито набујале асоцијације. Он их ликовно уобличава у својствен поетски исказ - експресиван, понекад огрубео попут руку тежака, отежао од тајанствености. Порекло оваквог исказа морамо потра­жити у дубоким слојевима свеколике људске прошлости, у архетипском мате­ријалу. Симболика цик-цак линије је добро позната широм света и датира у најдавнија времена: у Хопи Индијанаца, нпр. представља хаос, док у старих Египћана означава воду, што прихвата и европска традиција - најпознатији је симбол зодијачког знака Водолије у виду удвојене, паралелне валовите цик-цак линије. И на нашим теренима има дугу традицију: јавља се још у преисто­рији, а најпознатија је као украс керамичких посуда. Било у свом оштријем виду, налик вучјим зубима, било у валовитом, било меандричном. Сва три об­ли­ка симболишу воду у свом фундаменталном значењу, и сва три облика срећемо у Димићевим радовима, поглавито у уљаним сликама. Линије су угре­бане у густу, сјајну пасту, и по хоризонтали, и по вертикали. Као да је хтео да нагласи двојност принципа, и женског и мушког. Фактура уљане пасте као да одражава примесе додатака - ефекат који појачава утисак инспиративног одјека грубе преисторијске керамике. Томе доприноси и моменат стишавања и потамњивања изразитог колоризма.

Мотивска једноставност и симболска убедљивост утичу на тотемско дејство Димићевих радова. Његове скулптуре, које су често и објекти сачињени од делова "свачега", то буквално и јесу својим вертикалним пружањем и поједи­на­чним саставним деловима, ништа мање то дејство није присутно и у сликама или цртежима у акварелској техници. Отуд његов опус карактерише извесна синтетска обједињеност и дореченост. У смислу евидентног изворишта њего­ве инспирације и спознања вредности баштине и умећа да то све употреби на себи својствен начин. Поред тога, уз традиционалне облике уметничког изра­жа­вања, Димић је умео и да лаким корацима ускочи и у уметност инсталације и "реди-мејд" објекта. Што никако не значи да би то био једини отворени канал ка иновацији и бекство од смрзавања уметничког израза. Свакако не треба занемарити нежне али убедљиве вибрантне ритмове његових акварела, који тему цик-цак линије варирају путем новог звука. Отуд сматрам да је било веома добро што се одлучио да овај деликатни путоказ ка новим могућно­стима постави уз "тотеме" теже природе. За излагање је, иначе, припремио обиман материјал, који је увелико превазилазио габаритске услове галерије, те је био приморан ради боље читљивости поставке да се понечег и одрекне. Количина радова потврђује његове несвакидашње стваралачке потенцијале, праћене великом перцептивном могућношћу да у баналном предмету види његов уметнички сублимат. Потврђује и снажно присуство животне радости, тог најискренијег човековог пријатеља. Но, обимност његовог стваралачког опуса, говори и да би свакако требало размишљати о знатно већем простору, који би на одговарајући музеолошки начин подржао многоликост његове уметничке визије. И који би дозволио да сепарисани фризови различитих медија развију своју аутентичну сторију.

Весна Тодоровић