СЛИКАРСКЕ БАЛКАНАЛИЈЕ И БАХАНАЛИЈЕ

Предраг Вукичевић данас је један од ретких аутентичних апокалиптичких јахача фигурације. У питању је уметник снажне моћи синтетизовања, хетерогеног опуса и апартних замисли. Сценичан сликар иза кога стоји богато цртачко искуство. Један од уметника склоних перманентним креативним преображајима, способних да сликају из више различитих регистара. Унутар фигурацијског концепта Вукичевић се приклања аутентичном експресионистичком рукопису. Отуда су његове слике смеле и вишеслојне у композицији, покретљиве, снажне драмске опруге, драматичног замаха и узнемирене палете. То су слике које нас изненађују својом ликовном експресијом и езотеричном оштроумношћу. Овај уметник у миту види најдубљу димензију наше цивилизације, па не чуди што је митолошки приступ мотиву често присутан у његовом уметничком бављењу. Најочитији пример митолошке нарације јесте слика „Бекам и Викторија“ на којој су ове иконе нашег времена (знаменити фудбалер и његова супруга, бивша поп звезда с вештачким грудима и екстензијама, садашња модна икона) насликане као библијски пар, Адам и Ева двадесет првог века у иронично сиво интонираном рајском врту.

Сликар изван генерацијских оквира, неоптерећен предрасудама, Предраг Вукичевић увек с новим младалачким замахом и ведром отвореношћу наставља свој уметнички пут у коме је кључна одлика динамичност сликарске нарације. У питању је драматуршки живо сликарство које има дубоке корене у поп-арту и експресионизму, а усмерено је на приказивање сцена и призора из урбане и субурбане иконосфере.

Визуелно психолошка монументалност Вукичевићевих кључних слика, препознатљив је белег овог уметника. На овим сликама рађеним с природним осећањем за монументалну визуелну артикулацију читамо гнушање и бунт према савременој „излапелој цивилизацији“. Ту се тематизују сурове, застрашујуће манифестације друштва, феномени медијског манипулисања појединцем, агресија социјалне природе, набуситост, агресивност и насилништво медијског света, визуелна агресија која не познаје ни географска, ни морална ограничења, атмосфера велеграда, те корумпирано друштво у коме је људски живот постао безначајан. Позиција моћи данас конституише све, па и дискурс уметности. Доба глобалне информацијске манипулације и агресивних пропагандних система није ништа друго до савремена слика Фаме, отеловљења лажних вести и гласина. Отуда натуралистичка агресивност Вукичевићевих неприкосновених питбултеријера на антологијској слици „АТТАЦК“ оличава област несвесног, помахнитали нагон разјарене масе за уништењем.

Евидентна је конвергенција с поп-артистима, сличан приступ слици, слична нарација. Поп-арт, та америчка а потом британска и интернационална уметност почетком шездесетих година која је рачунала с приказивањем урбаног и потрошачког друштва високог модернизма, пресудно је обележила уметничко бављење Предрага Вукичевића, с тим што је код њега посебно изражена експресивно критичка нота, а затим и концептуална димензија. Вукичевића привлаче субкултурни и попкултурни феномени, а потом и технолошке теме и идеали техно-уметности, на које он врло често реагује асамблажом и инсталацијом.

Вукичевићево сликарство персонализованог, инстинктивног, емотивног геста поседује снажну енергију крика и беса. Оно је окренуто унутрашњем свету који је сам по себи неухватљив и у коме је разум подређен инстинкту. Као бесни гестичар, Вукичевић са ритуалном лакоћом разлаже, раслојава и разваљује волумене, и тако своје сликарско поље спашава од свега декоративног и сценичног. Рецимо, његови боксери евоцирају силовит занос, неукротиву жестину, необуздано бешњење силе.

Поред оног сјајног ерогенитета и земаљске лепоте Београда, Предраг Вукичевић својом проницљивом, медијумском интелигенцијом уме да осети и предочи онај тамни, подземни Београд, велеград-баруштину, град сексуалне трулежи, револвераша, дилера дроге, макроа, жестоких момака који у својим хтонским јазбинама плету лепљиве паучје мреже, људи који блуде улицама у својој бромазепамској или бенсединској концентрисаности (у Београду се антидепресиви продају као алва) а затим и распичојли и капислара свих фела што се попут скупине врана окупљају у сумрак у „Пицином парку“ покрај Економског факултета, чекајући муштерије с којима ће отићи у ноћ. Довољно је видети свега неколико слика из циклуса „Улица“ и уверити се у којој мери Вукичевић тачно виси свет око себе. Вукичевића занима феномен телесности, људске пролазности и безнађа. Нага тела у еротском клинчу нас покрећу на запитаност да ли су у питању призори љубави или насиља, сладострашћа или разврата. Наше је мишљење да су она сушта слика разврата, расутости, раздражености и пустошења себе, разорног нихилизма и тежње да се што више уграби од туђе телесности.

Предраг Вукичевић творац је једног самородног цртачког и сликарског визуелног мита заснованог на езотеричном симболизму и архитектури пресне стварности коју он на сликарском пољу умножава до у бесконачност. Опирући се свакој углађености, Вукичевићево сликарство кроз безнадну експресивну исповест проговара о бесу стварности и конфузији данашње растрзане егзистенције. Монографија о његовом раду, та ретроспективна хронологија представља својеврсно еволуционо и органско путовање кроз богат и разнолик опус Предрага Вукичевића, кроз дело које поприма обол калеидоскопске, призматичке визије света у коме живимо.

Драган Јовановић Данилов