СВЕ БОЈЕ УМЕТНОСТИ

Човек је одувек имао потребу да изрази своју стваралачку природу. Кроз своју уметност је одговарао на утицаје околине, људи и појава, и то на себи својствен начин. Наравно различити су медији кроз које је он то изражавао.

Ликовна уметност је од давнина један од најзаступљенијих медија, којом уметник, некада ослоњен на прошлост или загледан у будућност ствара свој тренутак. Иако припадност неком народу - поднебљу утиче на старалаштво, за сам феномен уметности то није битно. Наиме, уметник ствара на било којој страни света се налазио, у селу, граду, на планини, мору или непрегледној равници.

Али...

Оно што желим да кажем, је то, да, бити уметник у Србији, данас, није лако. Али још је теже бити стваралац негде у Србији, него у Београду. Иако мислимо да је увођењем нових технологија, лакшим повезивањем, и у свету ликовне уметности све олакшано, ипак није баш све тако једноставно. Уметник има информације и може да сазна у сваком тренутку, где и шта ради било ко од уметника. Може да зна где су и које изложбе и галерије, али како да пре свега својој околини, а затим и јавности у земљи у којој живи прикаже своје дело. Осим неопходне стваралачке енергије, неопходно је да поседује и енергију и способност представљања, комуникације, па и наметања. На жалост ту енергију и ту врсту споспобности немају сви. Такође, селектори (част изузецима) изложби ретко своја истраживања шире на просторе ван Београда. И због свега тога изложбе попут овог, Ужичког регионалног ликовног салона су веома значајне.

У савременом ликовном тренутку, битно је да знамо и видимо да се у градовима попут Ужица, Крушевца, Чачка, Ваљева и других, нешто догађа. На ових географским одредиштима, уметници вредно раде, свако у свом стваралачком изражајном медију. Ужице град, и уопште регион, одувек је важило за место где има доста уметника. Тако да и на овој изложби то можемо видети. Различите генерације и приступ уметности, од традиционалних, са избором виђених мотива, до потпуно апстрактних и концептуалних. Од реалних до поетизовано фантастичних сцена. Од цртежа (јер, наравно од њега све почиње), преко слике и графике, до скулптура и објеката, изведеним у разним материјалима. И све боје су ту и све ово заокружује једну целину која нам представља уметничку вредност овог поднебља. И као таква има немерљиву вредност.

Али... Или боље рећи да ли? Да ли треба (осврћући се на први део текста), за овакве изложбе правити селекцију? Мислим, да ствар селекција, жирија и награда, су врло често ствар тренутка. Сарадња стручњака са различитим афинитетима, различитом реакцијом на приказано уметничко дело. Баш из тог разлога мислим, да би овакве изложбе требало правити да буду ревијалне. Да сваки професионални уметник из наших «малих» средина, има шансу да покаже своје стваралаштво. Да ли је оно боље или лошије, за ревијалну изложбу није ни битно, уметник стоји иза свог рада и потписа. У свим градовима требало би да има бар један термин годишње за такву изложбу, да би се направио пресек, који би приказао ликовну сцену сваког града. И да не звучи патетично, уметницима у овим временима није лако. Уосталом, није никоме. Али уметност је јако значајна за тешке тренутке. Она је она нит која не дозвољава да потонемо. То трачак светлости кроји продире кроз сиве облаке и улива наду. Она нас спаја, тера на разговор, размишљање, комуникацију, радост или тугу... Некада и на конфликт, али све то и јесте улога уметности.

А ако има потребе (а сигурно да има, јер уметности никада није много), направити изложбу, са селекцијом, на вишем нивоу и без компромиса. А овај Салон поклонити ликовним уметницима...

Весна Петровић