Снага присуства свих скулптура као стварних објеката у простору и покренути виртуелни простори њихових уопштених волумена, уз развијање разноврсног а сажетог метафоризирања, чине Радојчића једном од средишњих личности у нашој савременој уметности. Иако је логика његовог рада простором покренута перцепцијом материјала- што би била основна одредба скулптуре модерне (4), вајарске метафоре његовог опуса од најранијих дана наговештавају развој скулптуре-архитектуре, скулптуре-пејзажа. Прибегавајући најједноставнијим проширивањима функцијских простора фигура на просторе степеништа, ходника, балкона, до простора куће и најзад до простора пејзажа, он је рано најавио експанзију скулптуре на пророду и артефакта, па и у ауторско окретање „трансформационој визији“ која се служи променама и мешањем медија (5). У контексту развоја светске уметности, могуће је говорити о аутентичном домаћем ликовном „пасажу“.

Најзад, својим хумором, којим у великој мери деконструише своје строге ликовне резултате, његова скулптура се прикључује сликарству Ивана Табаковића, Радомира Рељића, Душана Оташевића, Боре Иљовског, Владимира Томића... групе мајстора репрезентативне ликовне снаге и аутентичног иронијског домета.

СЛАВОЉУБ ЦАЈА РАДОЈЧИЋ рођен 1942. године у Београду. Дипломирао је на вајарском одсеку београдске Академије ликовних уметности 1965. Завршио је постдипломсе студије у класи проф. Мише Поповића 1967. Члан је УЛУС-а од 1965. Редовни је професор на Факултету ликовних уметности у Београду. Ради скулптуру, цртеж и графику. Излаже од 1965. године. Приредио је преко 50 самосталних изложби у земљи и иностранству. Учесник је бројних изложби српске и југословенске уметности у земљи и ван ње. Боравио је у СР Немачкој као стипендиста ДААД-а 1977. и на Цоллеге оф Арт у Единбургу 1990. Користио је стипендију Аристотеловог универзитета у Солуну 2003.

Скулптуре у слободном простору: Пливач (Ада Циганлија, Београд), рељеф „Нада Пурић“ (Београд), Каријатида (Крагујевац), Галиција И (Цазин), Галиција ИИ (Аранђеловац), Аqуа Вива (Аранђеловац), Глава радника (у кругу фабрике „Магнохром“, Краљево), биста Павла Ковачевића (Грахово), биста Вељка Влаховића (Прибој на Лиму), биста Р. Танасковића (Прељина, Чачак).

Скулптуре и цртежи се налазе у уметничким збиркама следећих музеја и галерија: Народни музеј (Београд), Музеј савремене уметности (Београд), Народни музеј (Крагујевац), Галерија југословенског портрета (Тузла), Модерна Галерија (Лазаревац), Галефија Себастиан (Дубровник), Галерија Турске©Турске (Цирих), Галерија Лоцк (Ст. Галлен), као и у приватним колекцијама у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Енглеској, Италији, Француској, Русији, Сједињеним Америчким Државама и у колекцијама Вилима Конена, проф. др Љубише Ракића, проф. др Љубомира Ерића, Радивоја Дражовића, Бернарда Штеблера, Ернеста Морозина, Лоренца Амерга, Бате Клепића и др.

Награде: Национална награда за скулптуру на Међународној изложби мале пластике у Хагу (1966), награда ливнице „Пластика“ на Октобарском салону (Београд, 1967), откупна награда на изложби југословенског портрета у Тузли (1967.), Награда за скулптуру на Пролећној изложби УЛУС-а (Београд, 1971), откупна награда на 2. Бијеналу Југословенског цртежа у Сомбору (1972), Прва награда за скулптуру на Октобарском салону (Београд, 1977), награда „Златно длето“ на Пролећној изложби УЛУС-а (Београд, 1980), Златна премија на изложби Југословенског портрета у Тузли (1983), Прва награда на југословенском конкурсу за Споменик слободи на Тргу револуције у Шапцу (1987), Прва награда на конкурсу за скулптуру у кругу фабрике „Магнохром“ у Краљеву (1987), награда за скулптуру на 9. Југословенском Бијеналу мале пластике у Мурској соботи (1989), откупна награда на Међународном бијеналу мале графике у Лесковцу (1993), „Политикина“ награда за ликовну уметност из фонда „Владислава Рибникара“ за 1999. год., Награда Балканског тријенала малог формата (Солун, 2003).