Постоје умјетници који у својем дјелу носе снажан печат препознатљивости народа коме припадају, чије су слике „барјаци“ његовог идентитета и есенцијална значењска стигма припадања себи, свом гену, свом географском и етимолошком бићу. По мисаоном аутоматизму ређам асоцијативно драгоцјена имена умјетника који су својим дјелом осликали Црну Гору ликом властитог народа и неизбјежном ми се намеће паралела Гвозденовић- Зорић. Није ту ријеч о пуком односу професор- студент, утицаји и паралеле (Гвозденовић- први декан ФЛУ на Цетињу, Зорић- један од његових најбољих студената прве генерације).

Напротив, ријеч је о природном слиједу ствари које постају саме себи сврхом и почињу да живе свој живот у свијести посматрача, који их отјелотворује и транспонује у живот. Тај моменат надрастанја иконике слике, када репетативност појавног транспонује семантику виђеног у „опште мјесто“, у универзалну вриједност, која креће индуктивним читањем, од појединачног ка општем, је онај одређујући моменат који је само неколико умјетника с ових простора препознало и артикулисало у свом раду у цивилизацијски умјетнички ход сопственог народа, а потом у опште прихваћене глобалне умјетничке вриједности. У новијој црногорској историји умјетности свакако је то дјело Наода Зорића.

Оно што се неминовно поставља као питање је: Како то да је овај млади умјетник проговорио језиком предака у цвијету своје младости „старачким“ лицем дјечака којем је дим и измаглица сјећања времена прошлих, времена чојских и јуначких, окосница ликовног и филозофског стратишта. Када то ћивот постаје живот, а изборано лице епитаф и ламент општеважеће мудрости, која се не спознаје из књига, већ је она сам књига живота, огољених, чистих, али не празних страница, које се вјековима пишу на исти начин. само се читање и читаоци мјењају. Ту нам Наод указује и помаже да пронађемо пут ка правом, истинском смислу, ка оним трајним људским вриједностима с којима се црногорски народ вазда поносио и по чему је пјесмом и сликом и својим свеколиким ликом био штован у свијету. Та, Наодова истина, заправо, је једина права и искрена слика свијета којем припадамо, без уљпшавајућих симулакрума савременог доба. Наод је препознавши истину прво у себи, свом ђеду и најближима одлучио проговорити народским ликом, освјешћујући кроз своје ликовно Вјерујемоба принципа оданости- себи и слици, знајући да тако ријетки, драгоцјени тренутци њиховог спајања су они искричави искораци духа зарад наново спознате истине која се претвара у трајну вриједност. Ако, при том, узмемо у обзир цртачку бравурозност младог Зорића, која подсјећа на Тошковићева најбоља „издања“, онда се некако природном намеће паралела Гвозденовић- Тошковић- Зорић. С Гвозденовићем близак у теми, са Тошковићем у њеној егзекутивној артикулацији, Зорић је изградио посве личан умјетнички рукопис. Спецификум Наодовог ликовног писма крије се у његовом особеном умјетничком коду, лакоћи цртања и истовременој тежини цртежа, директном доминантном анфасу и збуњујућим бојеним мрљама, осликаним тамним партијама платна и неким као недовршеним, гдје умјетник кроз игру контраста гради „неочекиван“ експресивни ликовни вокабулар. Ликовна епика Нодовог сликарства крије суптилне лирске исповјести. Посвећеност детаљима на слици очигледна је кроз богатство традиционалног „аксесоара“- крпе, мараме, капе, гусле, ордења, луле, сабље...подршка су протагонистима приче, актерима дијалога којег наратор Наод вјешто води са собом, са нама и усмјерава ток приче у жељеном правцу... За оне, који евентуално „скрену“ с пута ту је исписани текст као нужно појашњење. Директност обраћања је очигледна у погледу и ставу, и то је заправо оно најважније што нам умјетник упорно покушава рећи- да нам не треба инпортована лексика да би се испричала наша прича, да свијет нећемо привољети додворавањем и опонашањем онога чега се већ заситио, ма колико то било добро. Мале, личне истине изворно испричане фокусирају пажњу и чине их пријемчивим свим чулима.

Са Наодових слика осјећате, заправо „чујете“ дим савијених цигарета дувана из пожутјелих никада довољно окречених соба, видите забрађене старице око огњишта, које увијек имају за ким да носе црнину, чујете звона и прапорце, али довике, чојкања и здрављења с оближњих пропланака. Неописив је тај мирис Црне Горе, оку далек и неухватљив, ношен у горштачком гену, овјековечен у Наодовим сликама немиром линије исконског цртежа.

„А шта рећи о сликару Наоду Зорићу? Црногорац, цетињски и београдски ђак, горштак и Медитеранац. Експресиониста, не по избору, већ по морању... Показао је да је цртеж најважнији, али да боја може све. Један је од оних (ријетких), за које се не пита шта слика и како слика. Јер, оним што ради он- показује снагу...“ (Ђорђе Кадијевић)

***

МИСТИКА МЕДИТЕРАНСКИХ ПРИЗОРА

Да географски пејзаж трајно одређује и душевни пејзаж, потврђују слике Љуба Попадића. На његовим платнима цоулеур лоцале представљен је у свој својој сјајности и лепоти. Попадић је прави мајстор у приказивању дрхтаве и топле медитеранске атмосфере, еротских одблесака на води, старинских врата са грбовима, бокељских фасада, скура са рубљем које се суши, зарђалих бродова. Очигледно, пред нама је сликар медитеранске душевности. Бока за овог уметника није тек неко пуко место на географској карти, већ нешто живо, жива суштина, простор за самоспознају који овом уметнику омогућава да испољи свој мистични темперамент. Попадић је и сликар-некрологист једног ишчезлог времена, уметник који разоткрива истину о давно ишчезлим људима и предметима који су на његовим сликама приказани у стању неке чудне безгласности, укочености и заборављености. Камена кућа коју слика овај уметник осветљена је једним интимним, душевним осветљењем. Она је дивинизована, набијена дубоким и комплексним симболичким значењем. Попадић се препушта медитеранском призору, али га никад не третира директно и скрупулозно, већ тражи и по правилу налази најизразитије моменте атмосфере. Зато на његовим платнима све ликовно вибрира, а опет је стилски чисто и јасно дефинисано.

На сликама Љуба Попадића, на један поособљен начин изнова оживљава сликарство призора, а сликани предмет у том призору придобија обол „више“ стварности. Као и за фламанске сликаре, детаљ из животне свкодневнице од највеће је важности за формирање поетичког профила овог уметника. Попадић држи до оног старинског начина сликања вештином тромпе л’оеил, вековима богаћеног и надограђиваног. Његова слика настаје истанчаном, веристичком дескрипцијом која се не одриче магичне сугестивности предметне збиље. Примећујемо на овим платнима срећан склад између занатаског умећа и природе уметникове душевности, између нерва песника и порива аналитичког градитеља. Попадић, наиме, не робује реалитету, дескрипцији. Његови сликарски призори су дотерани, али не и углађени и углачани, већ прожети дубоко личним дахом. Материја је одуховљена, оплемењеног звука, при чему светлост исијава из саме фактуре, која крије у себи сложене регистре светлости и таме. Импонује природност са којом овај посвећени уметник исказује своју трајну озареност Котором, његовим старим фасадама, сидрима, девојчицама у морнарској одећи, људима из давних времена.

Попадићево култивисано и високо софистицирано сликарство верује у око, мануелну занатску процесуалност и културну меморију. Насупрот субполарне сфере ружноће, овај уметник се окреће сфери медитеранске светлости и лепоте. У духу сликара симболизма, он вешто спаја и измирује алегоријско представљање фигура са мистичним кулисама медитеранског пејзажа. Насупрот физиса камених фасада утонулих у некакву нерањиву тишину, овде стоји метафизис медитеранске светлости и чисте, смарагдне воде. Код Попадића медитерански призор је суштински огољен и ментално евоциран.

Поетичност Попадићевих сликарских призора има нечег од суздржане фантастике и метафизичког набоја. Реалистички третман, изван сваке вулгаризоване, литерарне дескрипције, овде не гуши чисто сликарско осећање. Попадић активира и артикулише метафизичност призора и успоставља паралелизам овостраног и оностраног, стварности и прошлости. У иконографском смислу, али и у начину на који се ликовно артикулише стање осамљености човека у свемиру, Попадићева метафизичка визија блиска је визији Едварда Хопера. Дух организоване осећајности, реда и хармоније, латентно прожима Попадићево сликарство. На његовим наративно неоптерећујућим сликама, све је оптички складно обједињено. Склад је, дакле, суштинска идејна и значењска одредница овог сликарства, које указује на трајни афининтет између душе и лепоте.

Сликарство Љуба Попадића, могуће, може да иритира својим старинским, класичним медијским изгледом само ону примитивну свест која није у стању да прихвати да се и данас сликарски призор може артикулисати илузионистичком евокацијом предметног света. Слике Љуба Попадића изнова обнављају наше чуђење пред великом тајном предметног света, не запостављајући при том ликовност, чисту сликарску материју, те упућеност на онтолошку основу насликаних призора. Код овог уметника свежа модрила, плава, окер и боја старог злата су боје овековечења, темпоралности, трајања. Посматрајући ове слике, ми осећамо мирисе Медитерана, лаванде, ружмарина. Уживамо у безмикробној светлости, камену и води која нам открива своја отајства. Попадић призива поетску, а не фактографску Боку. Ону Боку као драгоцени ендем са свим својим ерогенитетом, у пуном опсегу своје топле, медитеранске сексуалности. Са његових платана исијава крепко богатство једног поднебља, велико озарење пред чаробном затруднелошћу природе. Тако нам Попадић изнова открива лепоту призора који за своје постојање имају да захвале самом творцу.

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ

***

Тражење себе, алегорично колико и директно једна је од констати умјетности/умјетничког дјела. Индивидуалним ескапизмом персоналистичког трагања центрирањем форми у пољу, сугеришући средиште приче, драме, па тиме и значења, отпочиње својеврсна сценографија за концепт идентитета. Он се испољава и у самој инпостацији форми, придавањем важности призору, његовом појачавању кроз понављање и на крају, његовим изоловањем.

Коњи - су тијело карактера, али и симбол његове неукротљивости, с могућношћу контроле... Они су издржљиви, снажни, одани... Они су пријатељи и кад су бијесни, гладни, љути... Они су људи... Разапети, у галопу, пропети у заносу... Коњи су све оно што нас везује за истину о нама самима, за далека нека пространства којима ходимо, хрлимо или им се враћамо. Из расцијепа отворених чељусти чује се примордијални, нагонски крик самоодржања, борбе унутар себе / са свијетом којем припадамо.

Заправо, Вемићева фасцинација коњима није то, већ је, прије свега, евидентна умјетникова фасцинација човјеком, његовом ћуди, карактером... И да, морам примјетити, аутор нам попут врсног психолига прилази изнијансираним вокабуларом пиктурално-формалних колоплета, приносећи као жртву, портрете нас самих... лијепих/ружних, бијесних, искежених, замишљених,вјерних... Читавом лепезом стања и карктеристика дешифрује танане слојеве бића. Откуд баш коњи? Ти својеврсни мнемонички записи везани су за сјетне даљине завичаја, за оне првотне јецаје, крике, плач новорођенчета и енграмична, подсвјесна сјећања на блискост, присност са мјестом рођења, властитом припадношћу. Мјеста рођења и мјеста живота судбина може бескрајно да удаљи –пјесник би рекао „...Очима овим болне сте, о даљине, ал завичај је даљина најболнија...“ (Л.Ивановић)

Ипак,... “сјећање је моћ којом се полазећи од проживљеног тренутка организује цјелина“. Та рефлексогена моћ је опша моћ живота, јер живот није слијепи ток времена, већ способност реакције и повратка. Управо тако видим изложене радове Миша Вемића из циклуса „Реакција на празнину“, којег умјетник перманенто испуњава новим /старим садржајима. Експресивно у егзекутивном енергетском набоју, префињено у колористичком тонски нијансираном ткању... негдје сирово сурово, стихијски конфузно и жестоко, надасве мајсторски занатски спроведено, ово сликартво коњоликих глава и тјелеса, заправо, неодољиво подсјећа на човјеков ескапизам кроз идентитетске архетипске спознаје.

Мр Анстазија Мирановић