Поводом јубилеја Српске академије наука и уметности, када је 2011. године обележено 170 година од оснивања Друштва србске словесности – првог научног друштва српског народа јужно од Саве, које ће прерасти у Академију, Галерија Српске академије наука и уметности приредила је изложбу ликовних стваралаца, чланова САНУ од њеног оснивања до данас.

Идеја је била да се кроз поставку, којом би са по једним или са по два рада били представљени сви сликари, вајари и архитекте – академици, чија дела Уметничка збирка САНУ поседује, подсети и на однос Академије према ликовним уметностима и на историјат формирања Галерије и Уметничке збирке САНУ. У експозицији и публикацији, која је пратила изложбу, следио се хронолошки ред ступања појединог уметника у чланство Академије.

За представљање Уметничке збирке Српске академије наука и уметности у Ужицу, направљен је ужи избор и овом приликом одабрано је педесет радова – слика, скулптура, цртежа и графика – свих педесет ликовних уметника чланова САНУ чија дела Збирка данас чува.

***

Српско учено друштво, које је наследило Друштво српске словесности, у свом Одбору за уметност окупљало је и ликовне уметнике, бирајући у своје чланство оне који су тада сматрани најзначајнијим у српској средини и шире. Сликар Стевa Тодоровић, члан Друштва, добио је задатак да попише слике у јавним збиркама у Музеју и збирци кнеза Милоша у Топчидеру 1867–1868; под покровитељством Друштва, са М. Ђ. Милићевићем, Тодоровић је припремио и учешће Србије на Етнографској изложби у Москви 1867–1868. Као изасланици и чланови Српског ученог друштва за „снимање старина архитектурних, скулптурних и живописних“, Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић 1871–1884. обилазе десетине цркава и манастира, израђују неколико стотина цртежа и акварела, описују грађевине, врше архитектонска снимања и копирају живопис. О резултатима истраживања подносе извештаје Друштву, а организују и низ „излога“ – изложби. Дакле и у овој фази, постојао је у будућој Академији интерес за промоцију кроз изложбену делатност и стручно проучавање ликовних уметности.

Српско учено друштво је помагало и друга истраживања, етнографског материјала на пример, уз проучавања и бележења која је на терену 1881. вршио Драгиша Милутиновић, на томе су радили и уметници Ђорђе Миловановић и Владислав Тителбах 1878–1884. Тек много касније, после изложбе Ђ. Миловановића у Галерији САНУ 1983. године, откупом и поклоном од његове породице, део његових студија ликова сељака, ношње, тканине, веза, начина чешљања, одевања – доспео је у Уметничку збирку САНУ.

Почетком девете деценије 19. века почиње организовање изложби савремене ликовне уметности. Српско учено друштво, како би градило укус публике, помаже 1880. кнежевом питомцу, будућем члану Друштва, Ђорђу Крстићу да организује своју изложбу у Скупштинској сали Велике школе, као једну од првих ликовних изложби у Србији. Тек готово век касније доћиће до формирања Академијине Галерије.

При Српској краљевској академији, основаној 1886. године законодавним актом краља Милана, формирана је „Академија уметности“ чији су прави и почасни чланови били и ликовни уметници, међу њима и неки од ранијих чланова Српског ученог друштва. Највише активности СКА, непосредно везаних за ликовну уметност, односи се и даље на проучавање „старина“. Средствима бројних задужбина Академија организује фотографска снимања културног блага на терену. На овом пољу се ангажују Љубомир Стојановић, Владимир Р. Петковић, Ђурђе Бошковић, Андра Стевановић, Пера Поповић итд.

И у оквиру архитектонског дефинисања обима активности и сфере делатности Академије, од почетка је постојао концепт да се у оквиру Академијине зграде нађе и колекција дела ликовне уметности и галерија као изложбени простор те збирке. У периоду око 1887. Академија припрема изградњу „Академијиног дома“ на земљишту кнеза Михаила које је он поклонио за „просветне циљеве“ (у Кнез Михаиловој 35). Израда планова поверена је Драгутину Ђорђевићу и академику Андри Стевановићу. Изградња је започета 1912–1913; палата је довршена у периоду 1921–1924. године.

Један од начина уласкa уметничких дела у власништво Академије, осим као дела документације различитих истраживачких пројеката, било је циљно куповање и израда уметничких дела која је требало да украсе нови „Дом Академије“. Уметничка дела која су, очигледно, од почетка набављана за Академију, осим оних купованих из наменских фондова као подршка младим ауторима, били су репрезентативни портрети председника и чланова Академије, владарски портрети итд.

Осим директним откупом и поклонима, колекција уметничких дела Академије, у овом најранијем периоду, настаје и у оквиру задужбина од портрета самих задужбинара које они намењују Академији. Првобитно је постојала идеја да се формира галерија портрета добротвора који су своје богатство остављали за развој науке и уметности у земљи.

После прекида у деловању током Другог светског рата, Академија обнавља свој рад. Стручне академија замењују одељења, тада настаје и Одељење ликовне и музичке уметности, које ће се од 1949. залагати да Академија почне да издаје публикације које би представиле радове ликовних уметника академика и да Академија организује своју галерију радова чланова САНУ.

Академија је своју зграду у целини, као простор намењен искључиво раду одељења, института и чланства, добила тек после Другог светског рата, када је палата Српске академије наука реновирана и адаптирана. Приликом реконструкције зграде 1949–1952, којом је руководио руски емигрант, архитекта Григорије Самојлов, за нови репрезентативни ентеријер САНУ поручују се уметничка дела. Тако су, уз скулптуру Ђоке Јовановића – Две музе – наука и уметност из 1942. године, намењену новој згради Академије, 1952. у свечаној сали монтиране сликане алегорије науке и уметности Мила Милуновића и Петра Лубарде. Са циљем опремања и украшавања просторија Председништва Академије од Ђорђа Андрејевића Куна поручена је Мртва природа с глобусом.

Заправо, веома је мали број уметничких дела осмишљаван наменски, тематски или по формату за Академију или тако да има везе са њеном делатношћу и јубилејима. Средином седме деценије, Председништво САНУ предлаже изливање попрсја Јосипа Броза са Августинчићевог рада за Свечану салу. Сличну композицију Куновој из 1952. године – Мртву природу са будилником, глобусом и лампом израдиће, више од три деценије касније, 1983, као свој поклон Уметничкој збирци за стогодишњи јубилеј Академије, Мића Поповић.

После уређења Свечане сале почетком шесте деценије 20. века, тек је на почетку 21. века поново био ангажован уметник, члан САНУ да украси хол испред Свечане сале. Током 2001. изведени су, према нацртима академика Младена Србиновића, витражи за седам прозора – Братство језика, Грађење, Плодови са змијом и ускршњим јајима, Софра са дечаком и двојницама, Народна уметност, Учитељ и Време и земља. У 2004. и 2005. години Србиновић је израдио и три велика витража за прозоре Свечане сале – Путовање између лука и љубичица, Софија –Логос, Растко.

Још пре формирања Уметничке збирке, а и саме Галерије САНУ, Одељење ликовне и музичке уметности предлаже своје чланове за чланове комисије за откуп уметничких дела за појединачне случајеве. Ова пракса је систематски настављена и после формирања Академијине Галерије.

Одлучено је, 1953. године, да се систематски из буџета Академије издвајају средства за откуп уметничких предмета за потребе Академије. Истовремено се дефинише и потреба за формирањем документације о делима ликовних уметника академика. Почиње њихово снимање.

У Српској академији наука и уметности, током 1964. и 1965. године, разматрана је могућност да се устали организовање изложби новопримљених и преминулих чланова Одељења ликовне и музичке уметности, тежило се реализацији правих ретроспектива у њиховом „дому“. Предузета је обимна адаптација локала у приземљу зграде САНУ на којој је 1966. опет радио архитекта Самојлов.

У новембру 1967. именован је Уметнички савет Галерије Академије. За председника изабран је дописни члан Недељко Гвозденовић, а за чланове академици Ристо Стијовић и Михаило Вукдраговић, дописни чланови Стојан Аралица и Иван Табаковић, као и Миодраг Б. Протић, директор Музеја савремене уметности, и Лазар Трифуновић, директор Народног музеја, секретар Савета био је др Станислав Живковић, први изабрани управник Галерије. Било је предвиђено да се у Галерији САНУ организују ликовне изложбе, континуирано воде истраживачки пројекти везани за проучавање опуса ликовних уметника академика, али и да се у њој представљају различита Академијина одељења својим пројектима.

Љубица Сокић, тада дописни члан САНУ, на скупу Одељења ликовне и музичке уметности предложила је 1969. године да запослени у Галерији попишу уметничка дела у власништву САНУ према музеолошким принципима, тако је започето и евидентирање и формулисање Уметничке збирке Српске академије наука и уметности. Од почетка се овим послом бавила кустос Оливера Миљковић.

Током седамдесетих година 20. века, уз поклоне, устаљује се откуп радова академика за Уметничку збирку, а под надзором Комисије за откуп дела ликовне уметности. Портрети, који улазе у колекцију, више се не посматрају само као део галерије ликова Академијиних чланова, већ као допуна опусу појединих аутора са циљем да се у Уметничкој збирци створи што потпунији пресек кроз уметнички рад одређеног ствараоца, члана Академије. Многа дела академика су током последње две деценије 20. века била откупљивана за Збирку после њихових ретроспектива у Галерији САНУ.

Када су се стекли услови, израђен је пројекат проширења Галерије, којим је руководио дописни члан Иван Антић, радови су завршени 1982. године. Изграђени су и депо за смештај уметничких дела Академијине збирке и радни простор за њихово опремање, па су тако знатно побољшани услови за смештај и адекватно чување Академијине колекције по музеолошким стандардима.

Највећи број радова улази у Уметничку збирку Српске академије наука и уметности током осме и девете деценије 20. века кроз легате и поклоне. У Академијиној колекцији постоје легати Олге Радовић (1373 цртежа Ивана Радовића и 32 блока, са 1041 скицом – поклоњено 1975. године), Недељка Гвозденовића (158 дела поклоњена 1982. и 1983), Љубице Сокић (20 дела, поклоњена 1982. године), Александра Дерока (122 дела, поклоњена 1984), Владете Војновића (Хроника УЛУС-а 1973–1983. коју чини 160 дела са изложбе цртежа малог формата у Галерији Графичког колектива 1985, поклоњена САНУ 1988), Луке Младеновића (145 предмета, од тога 12 дела и фотографије – 1987), Ивана Обрадовића (21 акварел 1987 – и 24 графике поклоњене накнадно), Вере Радовић (осам дела, поклоњена 1988). Неки од ових легата су касније и допуњавани (Недељка Гвозденовића, Љубице Сокић итд.).

И у 21. веку Збирка се обогаћује новим донацијама чланова САНУ – легатом Олге Јеврић (147 скулптура је ауторка поклонила 2006), поклонима Томета Серафимовског, Петра Омчикуса, Душана Џамоње, Младена Србиновића, Николе Јанковића, Душана Оташевића, дописних чланова Тодора Стевановића и Милице Стевановић, као и чланова њихових породица – Наталије Владимир, удовице Радомира Рељића, као и других донатора.

У време формирања, односно „озваничења“ Уметничке збирке Српске академије наука и уметности, 1968–1969. године, колекцију је чинило око деведесет дела. Збирка Академије данас броји око три хиљаде инвентарских јединица, дела уметника академика и радова других домаћих и, у мањем броју, страних аутора.

Хронолошки, колекција Уметничке збирке Српске академије наука и уметности омеђена је најстаријим датованим радовима, графикама Београда с краја 17. века, односно манастира Хопова из средине 18. века и најновијим аквизицијама активних чланова Одељења ликовне и музичке уметности Душана Оташевића и Тодора Стевановића с краја прве деценије 21. века.
У погледу техника Уметничка збирка поседује слике – уља, темпере, пастеле, цртеже и графике рађене у различитим техникама, скулптуре у бронзи, камену, гипсу, дрвету, акварелисане фотографије.

Београдској публици је Уметничка збирка први пут била представљена 1982. године у обновљеној и проширеној Галерији САНУ и до данас је у престоници излагана више од петнаест пута, сваки пут у новој поставци, са другачијим избором радова и уз најновије аквизиције и поклоне радова чланова САНУ. Уз Москву и Берлин, Крагујевац, Врњачку Бању, сада и Ужице има прилику да упозна Академијину колекцију уметничких дела.

Јелена Межински Миловановић



ПУТЕВИ ДО СЛИКА

У време мог ужичког детињства ми смо слике, у најбољем случају, могли видети у берберници Јова Лауце, код кога су нас водили на подшишивање, или у некој од ужичких кафана, ако би нас родитељи одвели на малину и ратлук. Те слике су, у ствари, биле репродукције тада веома популарних слика Паје Јовановића: „Гуслар“, „Борба петлова“, „Мачевање“ или „Кићење невесте“.

Слике које смо тада још могли видети биле су оне које су ткане на женилама у спаваћим собама, и оне које су биле извезене на „куварицама“ у кухињама наших бака и мајки, „куварицама“ којима ће тек смели и широко демократски поп-арт наћи место у свету ликовне уметности.

Могућности за наше ликовно васпитање битно ће се променити кад се из Основне школе Краља Петра II, крај некадашње Дрварске пијаце, преселимо у велелепну зграду Гимназије, у коју се тада уписивало после четвртог основне. Уз мноштво нових предмета, ту смо добили и часове цртања, на којима су нас, током школовања, у свет уметности уводили Бранко Ковачевић и Драгољуб Вуксановић, који нису били само одлични професори него и веома добри сликари.

Да је наш град имао и два сликара много веће репутације сазнаћемо тек много година касније, кад одемо на студије у Београд. Били су то Михаило Миловановић, који је, између осталог, у Првом светском рату био и званични ратни сликар при Врховној команди српске војске, и Бранко Поповић, који није био само велико сликарско име него и високо цењен и утицајан ликовни критичар и теоретичар. О њима и њиховим делима тада се у Ужицу ћутало, зато што је Михаило Миловановић, без суда и пресуде, стрељан у Крчагову, у новембру 1941, а Бранко Поповић, такође без суда и пресуде, стрељан у Београду, у новембру 1944. године. Неко је о њима и њиховим делима ћутао због нечисте савести, неко због страха да због помињања њихових имена и сам не доживи судбину сличну њиховој, а највише је било оних који су о њима ћутали једноставно зато што за њих и њихова дела, у тој завери ћутања, никада нису ни чули.

Срећом, времена су се променила, у Ужицу су приређене изложбе њихових слика, њихови потомци су доживели њихову судску рехабилитацију, и Ужице данас може, слободно и без бојазни, да се поноси што у својој ликовној традицији има и жива имена Бранка Поповића и Михаила Миловановића.

(Златним словима треба записати да је године 2004, када је, у сарадњи с Народним музејом из Београда, приредила изложбу слика Бранка Поповића, Градска галерија објавила и изузетно значајну књигу његових ликовних критика, огледа и студија, коју је приредио Владимир Розић.)

Ако већ говоримо о ужичкој ликовној традицији, дужни смо да поменемо и име вајара Милана Верговића, чији радови, између осталог, спадају међу репрезентативне примерке модерне ситне пластике у сталној поставци Народног музеја у Београду.

(Треба ли посебно наглашавати да би Ужице, ако би у себи нашло простора за уметничку заоставштину двојице својих вајара, Милана Верговића и Милуна Видића, променило и свој лик, и своје место на културној мапи Србије?)

У Ужицу данас делује и врло активна група вредних и занимљивих сликара, а редовне годишње изложбе студената ликовних школа и академија показују да овај крај има уметнички подмладак у који се могу полагати лепе наде.

Уз градски Музеј, централно место у ликовном животу Ужица данас заузима Градска галерија, а у раду те Галерије посебно је значајна сарадња са Галеријом Српске академије наука и уметности.

У оквиру те сарадње, која је ушла већ у седму годину, отвaра се и изложба „Академици – ликовни уметници“, на којој се излажу дела из Уметничке збирке Академије.

Дела из ове збирке нису изложена у некој сталној поставци. Она се или чувају у депоу, или су, претежним својим делом, распоређена по кабинетима, институтима, ходницима, холовима и салама Академије. Повремено, та дела се износе у јавност на тематским изложбама, или на изложбама које се организују поводом значајнијих јубилеја. Тако је у новембру прошле године, у оквиру обележавања 170-годишњице од оснивања Друштва српске словесности, из кога је израсла данашња Академија, приређена велика изложба дела сликара и скулптора, чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Била је то и лепа прилика да се део ове изложбе из Галерије САНУ пресели у ужичку Градску галерију и понуди ужичким љубитељима ликовне уметности.

За разлику од нас, који смо у берберици Јова Лауце могли да видимо само репродукцију „Гуслара“ Паје Јовановића, млади Ужичани данас имају прилику да виде оригинал. А уз њега и многа ремек-дела наше ликовне уметности, у распону од 130 година, почев од „Портрета Нићифора Дучића“ Стеве Тодоровића, из 1874, преко Убавкићевог „Доситеја“, Мештровићевог „Његоша“, Росандићевог „Скулптора“, Предићевог „Раног јутра са мога балкона на Карабурми“, Милуновићевог „Мора“, Лубардине „Боке Которске“, Табаковићеве „Кафане ’Слобода’ у Новом Саду“, и још многих скулптура и слика Ђорђа Јовановића, Сретена Стојановића, Челебоновића, Гвозденовића, Коњовића, Бијелића, Зоре Петровић, Пеђе Милосављевића, Љубице Сокић, Ћелића, Миће Поповића, Србиновића, Рељића – да поменемо само неке од почивших – закључно са „Мравом светлозритељем“, хвала Богу живог, Тодора Стевановића, из 2004. године.

Кад већ помињем нека од изложених дела, посебно желим да вам скренем пажњу на то да је ауторка ове изложбе, Јелена Межински Миловановић, која и иначе брине и мисли о свему, у ову поставку укључила и „Портрет Луја Војновића“ Стојана Аралице, да нас подсети да је славна породица дубровачких госпара Војновића потекла одавде, из Ужица.

Током протеклих шест година Галерија САНУ је у Градској галерији у Ужицу приредила изложбе Младена Србиновића, Владимира Величковића, Душана Оташевића, Недељка Гвозденовића, Радомира Рељића, Николе Коке Јанковића, Љубице Сокић, Тодора Стевановића, Марка Челебоновића, Пеђе Милосављевића, Паје Јовановића и његових савременика – била је то изложба портрета, у оквиру теме „Ликовни правци ХIХ века“. Последња у оквиру ове сарадње била је изложба цртежа Ивана Радовића.
Ове изложбе су уписане у традицију ужичког ликовног живота, али и у историју Галерије Српске академије наука и уметности. Што значи да сарадња ове две галерије обогаћује и једну и другу.

Љубомир Симовић