Celovitost?
ili postupak „rastavljanja i sastavljanja slike“

Svet u kojem živimo je fragmentovan. Fragmentarne forme, razbijeni sadržaji, destabilizovani identiteti, pluralni, hibridni, fleksibilni oblici i slike realnosti čine nešto što i dalje nazivamo svetom realnosti. Fragmentacija jedinstvene slike sveta zapravo je rezultat društvenog i ličnog rasparčavanja, razlaganja tj. Fragmentacije.

Savremeni društveni odnosi bazirani su na individui koja ne poseduje jedinstven identitet, već je on umnožen/umnožavan onoliko koliko to uslovljavaju mnoge društvene uloge ili funkcije koje su mu kao pojedincu pripisane od strane zajednice.

Identitet je, dakle, nestabilan i nepotpun i njegova konstrukcija neprestano se vrši od multiplikovanih indivudualnosti kako bi individua istovremeno nastanjivala više društvenih svetova. Kultura fragmenta nosi nelagodu, ali i olakšanje, jer necelovitost „omogućava“ prezentaciju sebe u zavisnosti od društvenog konteksta. Informacija i interakcija ključni su pojmovi u interpretaciji uloga drugih i njihovih reakcija, rekli bi sociolozi. U svakom slučaju, potrebni su znatni resursi i energija da bi se izdržao pritisak fragmentiranja i inkorporiranja individue u okruženje.

Fragmentacija vremena (vreme bez prošlosti i bez budućnosti). Fragmentovana iskustva. Fragmentiranost doživljaja. Fragmentarno koje se nudi kao celina tako proizvodi konfuziju koja dovodi do nemoći i nesigurnosti usled novih, dodatnih zahteva za prilagođavanjem psihofizičkog sistema pojedinca radi njegove uspešne socijalizacije. Nagoni, afekti, emocije i osećaj orijentacije, pritom, regulisani su društvenim koncenzusom, dok su promenljive društvene vrednosti i poželjni životni stilovi svakodnevno sugerisani od strane različitih medija.

Stoga, pitanje celovitosti danas je pitanje bez odgovora, a napor i volja Karoline Mudrinski – uloženi da se celovitost vizuelno/likovno dosegne, objasni, razume, razloži, izloži – svakako je trud vredan pažnje.

Suzana Vuksanović