OPRAVDANOST SREDNJEG PUTA

Kada se na izložbama bijenalnog karaktera na jednom mestu istovremeno nađe više stotina otisaka nastalih širom sveta, obično se iznova postavlja pitanje pozicije grafike u savremenom trenutku. Rekapitulacija trenutne produkcije najčešće se vrši sa stanovišta auto ili inter referentnosti discipline; drugim rečima, grafika se razmatra unutar sebe i prema drugim medijima. Obuhvatiti na ovaj način jednu tako kompleksnu umetničku granu kakva je grafika svakako nije jednostavan zadatak, tako da postavljeni problem ostaje bez konkretnijeg odgovora, uglavnom na opštem ili retoričkom nivou. Kako ne bih upala u tu „zamku“, neznatno ću pomeriti ugao posmatranja i u skraćenom vidu ukazati na dva plana u kojima se može postaviti ovo pitanje. Mislim da osnovni problem predstavlja razumevanje grafike kod nas kao i način na koji joj se pristupa u svetu, što ni u kom slučaju nije ista stvar. Pitanje pozicije pre svega pretpostavlja pitanje recepcije; što je ona šira i rasprostranjenija, utoliko je pozicija jasnije definisana, tj. određena i profilisana. Jednostavno bi bilo reći kako grafika u Srbiji već duže vreme nema odgovarajuće receptore, pre svega u krugovima kritičara i teoretičara umetnosti. Pri tome ne zaboravljam pojedine autore i institucije, već imam u vidu glavne tokove koji podržavaju ili određuju likovnu produkciju. Verovatno se jedan od razloga nalazi u činjenici da se veština, umeće, kao bitan momenat u nastanku grafičkog lista, poima kao kanon, a on u stvari predstavlja ograničenje za inovacije i prelazak u sfere u kojima nastaje nova slika i aktuelna vizuelizacija na širem, intermedijskom planu. Zbog toga se kod nas grafika često smatra za anahronizam koji je ostao vezan za zlatno doba, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka.*1

Vezivati umetnost autorske grafike samo za inovacije i eksperiment, koji se u dobroj tradiciji avangardizma smatraju za imperativ, znači gubiti iz vida ono što se umetničkoj produkciji naziva juste mileu, a koji predstavlja i osnovu za iskorake prema novome. To je onaj standard koji ukazuje na tradiciju vizuelne kulture i potrebu da se grafika, kao njen osnov, neguje. Uopšteno gledano, grafika je širok pojam, višeznačan i polivalentan: veština i tehnika, likovnost i estetika, distribucija i komunikacija, što je sve stavlja u središte opšteg kulturnog konteksta moderne civilizacije. Drugim rečima, u njoj je sadržano vizuleno značenje jednog vremena. Upravo je u tome razlika između pozicije grafike kod nas i u svetu, u kome se ona posmatra sa stanovišta opštih vizulenih i kulturnih vrednosti i zbog čega se ne dovodi u pitanje. No, to je već stvar tradicije.

Čini mi se da je naša sredina u posednjih nekoliko decenija propustila da teško uspostavljeni kontinuitet stvaranja grafičke kulture (od četrdesetih do devedesetih godina dvadesetog veka) nastavi i da ga odneguje. U tom svetlu se Užičko bijenale čita i shvata kao eksces u najboljem smislu. Ono odstupa od pravila sredine. Njegovo obeležje, koje podrazumeva cenzurisanje drugih tehnika i fokusiranje na suvu iglu, smo je jedan tok priče koja traje dvadeset i dve godine. Jednako je bitno upravo očuvanje kontinuiteta, trajanje u sredini i okolnostima u kojima se upravo ovaj kvalitet najlakše i najbrže gubi. Bijenale suve igle u Užicu teško je kontekstualizovati unutar Srbije. Započeto sa manjim ambicijama ali istrajnije, ono ne može da se uporedi sa srodnim koja su nestala ili još nisu dobila na osobenosti, uverljivosti niti značaju. Isto tako je nadživelo dve države, što je prava retkost za kulturne manifestacije u Srbiji. Iako možda promoviše grafičke standarde, što bi trebalo da znači prosečnost (?) Užičko bijenale postalo je standard u najboljem smislu.*2

Zalog njegovog postojanja su svakako grafičari koji se bave tehnikom suve igle. Ostaviću po strani priču o autentičnosti, neposrednosti dodira i rada na ploči, jer je ona već prešla u legendu o nastanku Bijenala čiji su akteri Bogdan Kršić i Mladen Jevđović. Uostalom, svaka grafička disciplina, uz podrazumevajuće specifikume, autentična je na svoj način, ukoliko odgovara zahtevima i namerama autora. Nije dakle u pitanju samo ono što se dešava između umetnika i ploče, jer to se dešava i u drugim tehnikama. Skrenula bih pažnju da je suva igla sa stanovišta grafičke produkcije tokom istorije bila postojana, nikada dominantna ali nikada u krizi kroz koju su prolazili bakrorez, drvorez ili litografija. Sa druge strane, suvu iglu direktno podržava crtež kao nesumnjivo moderno, odnosno savremeno sredstvo koje odgovara na sve aktuelne vizulene tokove.

Ali, isto tako, ideja sa kojom je ovo Bijelane započeto, mogla je da predstavlja ograničenje po sebi, jer veština favorizuje manuelnost koja potencijalno vodi u manir i zanat. Postavlja se pitanje šta se dogodilo u poslednje dve godine i da li je uopšte moguće da se nešto novo dogodi u tom roku? Najverovatnije ne. Drugim rečima, dve godine je kratko vreme za uočavanje razlika i neka bitnija pomeranja na planu srednjeg puta. Ono što je, međutim, evidentno na poslednjih nekoliko Bijenala, pre bi moglo da se sagleda sa distance od deset godina. Pre svega, to je prodor nove, tj. druge slike iz medija fotografije i kompjuterskih zapisa i to na nivou kadriranja ili uvođenja drugačijih faktura. Svakako, nije ovde reč o reproduktivnoj grafici, nego o manipulaciji i redefinisanju slike koja dolazi iz drugog generičkog polja ili ispitivanju značenja jednog medija u drugom. Uočljivo je takođe i otvaranje pitanja tiražnosti kao i izlazak iz klasičnog lista u grafiku-objekat kao i intervencije drugim materijalima ili tehnikama.

Ono što je najmarkantnija osobenost Užičkog bijenala, kako je u svom predgovoru zapazio S. Timotijević, je njegova multikulturalnost. Zbog toga je i ovogodišnji žiri bio vođen imperativom da prikaže najreprezentativniji mogući uzorak od 156 autora sa svih kontinenata. O činjenici da je broj učesnika ove godine znatno manji nego prethodnih, ne bi vredelo prosuđivati na brzinu. Treba sačekati 2015. godinu, naročito u svetlu otvaranja saradnje Bijenala suve ugle sa Međunarodnim bijenalom grafike u Kremoni, zahvaljujući čemu bi Užice moglo da ostane težišna tačka u komunikaciji između naše i svetske savremene grafičke produkcije.

Dragana Kovačić


1 - O tome više u: S. Timotijević, Ispisivanje novih tragova tradicijom, X međunarodni bijenale, suva igla, (kat. izl), Užice, 2011.
2- Videti tekst Lj. Ćinkul u: VIII međinarodni bijenale, suva igla, (kat. izl) Užice, 2007.