Gradska galerija ove godine počinje sa realizacijom programa pod nazivom Oni koje ne zaboravljamo. Godišnja izložba, interaktivnog karaktera, obuhvatiće stvaraoce i ličnosti, koji, na žalost, nisu među nama, ali njihova energija, profesionalni rad i iskustvo od izuzetnog su značaja za rad i razvoj naše ustanove, za podizanje nivoa kvaliteta likovne kulture u našem gradu i šire. Milun Vidić, Milutin Korać, Božidar Kovačević, Zoran Matić, Ljubiša Dimitrijević, Nenad Žilić, Branko Tijanić, Todor Đurić... Višegodišnje prisustvo ovih umetnika i njihovih mecena na likovnoj sceni Užica je za svako poštovanje, za nezaborav budućim generacijama…

Ove godine predstavljamo Božidara Kovačevića, jednog od doajena srpske i užičke likovne scene. Ovaj umetnik pripada krugu slikara protagonista, snažnog, ekspresivnog duha, koji realnost percipiraju kao podsticaj, a sve ostalo je doživljaj prirode -nova likovna realnost.

Izložba pod nazivom “Magija boje i poteza” je u osnovi retrospektiva portreta čija narativnost obitava u taktilnim i izražajnim vrednostima, sinergiji boje i slikarskog postupka. Neponovljivi slikarski gest i širok dijapazon boja su samo deo sveukupnog kolorita koji uključuje i odnos umetnika prema prirodi. Ostajući dosledan sopstvenoj poetici pejzaža, čiji koreni sežu do rodne Dobroselice na Zlatiboru, on stvara i cikluse portreta koji su inspirisani porodicom, ženom, prijateljima, kolegama, ljudima sa sela i iz Dobroselice, slučajnim prolaznicima i nizu autoportreta.

Rado se sećam susreta, likovnih kolonija, dekora za čiji duh i bivstvovanje se nezaobilazno vezuje Božo Kovačević. Sirogojno – Trnava, domaćin kolonije, porodica Mitrović, gostoprimstvo koje se ne zaboravlja... U to vreme student slikarstva, našao sam se u društvu već afirmisanih umetnika. Pored Boža, tu su bili Milutin Korać, Grujica Lazarević, Milić od Mačve, Dragić Petrović Medoš i dr. Ako se po jutru dan poznaje, ovaj se jedino mogao uporediti sa jutrom i Suncem. Jedan slikar, tokom ručka, zanesen činom stvaranja, prstima zahvata ostatke taloga ispijene kafe, žustrim i iskidanim potezima interveniše na listu papira, stvara portret, sa pristupom koji asocira izvorne paleolitske tragove -kada slikar u želji da ostavi trag o sopstvenom bivstvovanju, ne sluti da stvara umetnost koja i danas, sa ove distance, sebe može smatrati neprevaziđenom…

Nekoliko godina kasnije, u Čajetini, na, kako je Milić od Mačve voleo da kaže “likovnoj naseobini” pod nazivom “Čudne radosti svemira”, kod domaćina Zorana Bogdanovića, susret sa umetnikom je opet bio ”iznova” i rečit. Tog dana, većina učesnika bila je u Ateljeu. Sve je mirisalo na platno, terpentin, laneno ulje i boje. Taj mali skučen prostor bio je neobičan i po tome što je po potrebi bio tribina za konstruktivne razgovore. Mesto gde su se razmenjivala iskustva, pričale anegdote, gde je pesnik Mihailo Ćupović nadahnuto recitovao svoje stihove, a u večernjim satima tu se svirala gitara, pilo vino, a katkad se znalo i zapevati. Reklo bi se, sve na jednom mestu, čudne radosti svemira. Božo, u prepoznatljivom maniru, sa pristupom koji podseća na studente Akadamije pred ispit iz crtanja, blago uznemiren (verovatno zbog kiše koja je usledila), ali s nista manjim žarom i glađu koja istinski vodi umetnika, u prolazu izgovara: “Kolega, sedi da te naslikam”. Sa zadovoljstvom sam postupio ”po naređenju”. Tog dana nisam bio jedini u ulozi modela. Kao epilog i sećanje na majstora, ostaje platno na kojem pored portreta moje malenkosti, impresuma Bož.Kovačević, stoji i krupno zapisan datum 1. maj ‘97.

S poštovanjem prijatelju i kolegi Boži Kovačeviću.

Autor i koordinator programa
“Oni koje ne zaboravljamo”
direktor Zoran V. Cvetić




LICA U OČIMA IMAGINACIJE
(uz portrete Božidara Kovačevića)

Slikar i zavičaj neprestano su se prepoznavali jedan u drugom i prinavljali svetlosti nezgasle u životodajnim očima imaginacije. Ova misao se nameće kad god je reč o slikarstvu Božidara Kovačevića i zlatiborskom tajnopisu koji je blagodatno hranio slikarev pogled spolja i iznutra iz opčinjavajućeg zimzelena koliko i iz bezdanog duševnog bunara... Otuda su na samosvojnoj mapi snenosti i tvoračke nesanice brojni portreti u dosluhu sa znacima iskonskim i onim neprolaznim trenutkom otkrivanja osobenosti na svakom licu, u uzajamnosti između umetnika i njegovog modela, pripadajućeg, nadasve, dvostrukoj optici -istovremeno, pogledu bliskom stvarnosti, ali i podređenosti slikarevom doživljaju koji se odupire fotografskom snimku sa svim svojim izražajnim datostima.

Božidar Kovačević je posedovao moć starih majstora da prodre u nevidljivo i izvuče intimu na oslikanom licu, a sve to je obasjavao zrakom, bez kojeg ne bi umetnost nadvladala prosto zanatstvo. Neumorno je pravio skice i lovio intimu, u prvom trenu samo njemu razumljivu, a kasnije i posmatraču koji u tom ekspresivnom lovu pronalazi i deo svog estetičkog zadovoljstva. Portretirao je susede, srodnike, prijatelje, zlatiborske čobane, kiridžije, radoznale posetioce svoje galerije na Borovoj glavi i ateljea iznad Rakovice, po likovnim kolonijama, u predahu, iz prikrajka u restoranu ili na nekom drugom mestu... Ponekad je tragao i za svojim autoportretom, u samotnosti, pred nepodmitnim ogledalom. I uvek na drugi način -tragom neponovljive drugosti i emotivnih posvetnica. Tom njegovom daru i umetničkoj čaroliji divimo se svaki put iznova -znajući da je sačuvao deo i našeg postojanja u svojoj riznici druželjublja.

pesnik
Radomir Andrić

ZAPIS IZ STAROVLAŠKOG IMENIKA

U rujnom borju Kovačević Boža
jesenji monah prolećnih velmoža
opčinjen igrom zarnog iskonika
zaumne konce raspliće i slika
mitske bregove staze vijugave
do samotvorne neke druge jave
zatajni odjek treperavih žica
iz vekovitih srpskih ponornica
braću svijenu oko vatre snene
dok greju ruke zimom ispunjene
a pogled traži radosnije boje
da malo smiri večne nespokoje
iznad oltara u hramu od trave
gde lutne duše predaka borave.