DVA SVETA
Robert Bjelik i Danijel Salaj

Svet ili univerzum može se posmatrati i tumačiti sa različitih aspekata. Pored naučno-objektivne tačke gledišta, mi stvaramo subjektivnu sliku sveta od ranog detinjstva, u zavisnosti od mnogih motiva, znanja i iskustava stečenih tokom našeg života. Umetnička slika svemira predstavlja jedinstvenu kategoriju u kontekstu stvaranja slike sveta, zato što ona može povezati više aspekata u jednu celinu, na primer senzualnu, filozofsku i religijsku.

Mi, pak, možemo opažati svet kao nečiji životni prostor, kao bliže okruženje u kome se pojedinac kreće, stanje uma u kome pojedinac postoji. U ovom slučaju mi percipiramo svet kao ličnu dimenziju, što može biti sasvim drugačije od sveta drugih pojedinaca. Sa ovog aspekta, umetničko stvaranje Roberta Bjelika i Danijela Salaja potvrđuje definiciju postmodernizma, kakvim ga je shvatao Liotar, kao „stanje uma“ ili „stanje duha“, bez ambicija za univerzalnom strukturom ili stilskim jedinstvom, već naprotiv, kao karakteristično za njegovu individualnu ikonografiju.

Izložba dva slovačka umetnika pod nazivom Dva sveta u Gradskoj galeriji u Užicu, ukazuje na autonomiju i divergenciju njihovog umetničkog jezika. Naša odluka da povežemo te radove u jednu izložbu proizišla je iz saznanja da oba umetnika izražavaju univerzalno ljudsko iskustvo u izuzetno zanimljivom, implicitnom obliku, oscilirajući između realne, hiperrealistički (naizgled) izričito čitljive fleksije i apstraktnih motiva.

Robert Bjelik pripada grupi najistaknutijih predstavnika savremene slovačke umetničke scene; njegove slike redovno su uključene u izlaganja na generacijskim ili tematskim kolektivnim izložbama. Do sada je imao skoro dve desetine samostalnih izložbi i učestvovao je na desetinama kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi nalaze se u brojnim javnim i privatnim, domaćim i stranim kolekcijama. Bjelikovo umetničko delo zasniva se na klasičnoj tehnici slikanja u ulju. Ono se bavi tradicionalnim umetničkim žanrovima – portretom, pejzažom i mrtvom prirodom, koja u njegovoj interpretaciji varira između mašte i stvarnosti. Realno naslikane ljudske figure, životinje i predmeti javljaju se u iracionalnim kompozicijama, podstičući raznolike asocijacije kod posmatrača, trenutak iznenađenja ili tumačenje dvosmislenosti. Bjelikov literarni i umetnički rad odražava njegovo solidno teorijsko znanje i bogato praktično iskustvo u oblasti filozofije, različitih religija i neevropskih kultura, koje on redovno proširuje i obogaćuje zahvaljujući svojim dugim boravcima u inostranstvu.

Ako želimo da, barem delimično, prodremo u Bjelikov umetnički svet, neophodno je da razumemo da je njegova namera da stvara „lepe“ slike za posebne ljude – on nije blizak kulturnom stilu l´art pour l´art. Njemu su strane novije umetničke tendencije instalacija, hepeninga i performansa, koje su često razumljive samo uskom krugu primalaca. Već kao student akademije bio je zainteresovan za realne slike koje su u tom periodu bile na periferiji interesovanja umetničke scene. Bjelikovi ideali su uglavnom umetnici renesanse i baroka, kao što su El Greko, Karavađo i Rembrant. On usvaja i istražuje mogućnosti svetlosti i senke prilikom stvaranja kompozicija, modeliranja oblika i prostora na sličan način kao kod gore pomenutih umetnika. Njegovo interesovanje za manirizam, za radove prethodnika romantizma i prerafaelitske umetnike takođe je poznato. Kada stvara slike, on koristi i fotografske snimke sa svojih brojnih putovanja širom sveta.

Bjelikov tematski portfolio je izuzetno bogat, što je prirodna posledica činjenice da je slikanje za njega neka vrsta terapije, meditacije, način da razume sebe i svet oko sebe. Bjelikova umetnička slika sveta puna je autentičnog odraza različitih životnih iskustava i impulsa iz oblasti filozofije i religije. Autor navodi da je blizak Plotinu i njegovoj refleksiji o Jednom. Takođe se interesuje za filozofiju Ekharta, Spinoze, Pjera Tejlara d` Šardena i mnogih drugih. On naginje ka filozofiji karma joge, čija je karakteristika nesebično ponašanje i koja traži put ka Bogu u vidu milosti i dobrih dela. Pa ipak, u Bjelikovim radovima mogu se naći i direktnije reference na Bibliju. Njegova platna na kojima mirno žive ovce, vukovi, tigrovi, gepardi i druge životinje zajedno sa ljudima, asociraju nas na jednog od velikih proroka Starog zaveta – Isaiju – koji rečima: „Vuk će prebivati s jagnjetom, i leopard će da legne sa mladom kozom, i tele i lav i tovljeno tele zajedno, i malo dete će ih voditi“ (Isaija 11:6), ili: „Vuk i jagnje će pasti travu zajedno; lav će jesti slamu kao i vo, i prašina biće zmijina hrana. Oni neće povrediti ili uništiti na celoj mojoj svetoj planini, reče Gospod“ (Isaija 65:25), na simboličan način, opisuje period večnog mira i sreće nakon dolaska Mesije. Idilično stanje harmonije između tradicionalno neprijateljskih životinjskih vrsta i ljudi smestio je Bjelik u stvarni vremenski okvir i određeno geografsko okruženje, u kome je čest dodatni motiv panorama Bratislave, i gde autor takođe pokazuje odlike života novih potrošača. Koristeći naizgled kontrastne motive i pojave, za koje se obično smatra da ne mogu da postoje jedni pored drugih, slično Isaiji, autor na alegorijski način izražava ideal koji teži da dostigne.

Gledajući njegove najnovije slike Svete ovce i Sveti vukovi, mi se prirodno sećamo reči apostola Matije: „Pazite se lažnih proroka. Oni dolaze kod vas u odelu ovčijem, a iznutra su svirepi vuci ... “ (Matija 7:15–29). Mi, takođe, povezujemo druge parabole iz Biblije sa veoma starim i rasprostranjenim simbolom Isusa Hrista, „jagnjeta Božijeg“ (latinski Agnus Dei). Robert Bjelik, međutim, nema ambicije da kategorizuje stvari i ljude, on metaforički razmatra ambivalentnost tradicionalnih vrednosti i aktuelnih odnosa. Čest element njegove ikonografije jeste motiv oblaka koji on smatra simbolom slobode, nezavisnosti i lakoće.

Tema smrti takođe ima važno mesto u Bjelikovom radu. Na velikom broju svojih slika on se bavi motivom lobanje kao simbolom značaja, konačnosti i smrti, ali bez patetike i besmislene dramatizacije, više kao prirodnim delom našeg bića. Bjelik se bavi pitanjem neizbežne putanje ka smrti i u drugim kontekstima – od 2003. do 2011. godine stvorio je ciklus slika svoje bake (Duška, I – XVI), na kojima je uhvatio proces njenog starenja i napredak Alchajmerove bolesti sve do njene smrti. Iako ove slike ne mogu biti uključene u kategoriju „laskavih“ portreta, one su ipak izuzetno ubedljiv umetnički prikaz krhkosti i lepote ljudske duše s tačke gledišta bliske osobe. Robert Bjelik je stvorio više slika kao autoportret mrtvog tela, leša. Neki od njih su parafraze čuvenih slika, sa prikazom Hrista u grobu (H. Holbajn, A. Mantenja), druge „dokumentuju“ sopstvenu smrt sa tačke gledišta nepristrasne osobe. Ovaj pregled i udaljenost pomažu mu da se pomiri sa životom i pitanjima o konačnosti. U tumačenju Bjelika, tema smrti potresa primaoce, ali ih ne šokira. Uostalom, u istoriji umetnosti poznata je i latinska izreka Memento mori (Zapamtite da ćete umreti), koja je inspirisala mnoga umetnička dela, podsećajući posmatrače na sopstvenu smrtnost.
Širok dijapazon žanrova Bjelikovog umetničkog rada stvoren je od njegovih mnogobrojnih portreta, pejzaža i motiva zemlje. Oni takođe prizivaju njegovo stvarno interesovanje za određenu osobu, bizarne asocijacije i neobične situacije, ali zrače i glađu za perfekcijom povezanom sa antičkim idealom lepote, istine i dobra.

Danijel Salaj se posvećuje delu slobodne umetnosti, grafičkom i tekstilnom dizajnu. Njegov omiljeni način izražavanja u umetnosti je pastel; osnove njegovih apstraktnih kompozicija često su arhetipski simboli, kao što su krug, kvadrat, trougao i spirala. Ovi osnovni motivi dobijaju, uz pomoć fleksija i odgovarajućeg intervala živopisnih boja, utisak plastičnosti i dubine prostora. Autorova iskustva sa tekstilom odjekuju u strukturiranoj teksturi slika, koje, zahvaljujući svetlosnom kontrastu oblika, zrače neku organsku magičnu moć. Fenomen svetlosti je sastavni deo i bitan element stvaranja oblika njegovih obešenih predmeta i instalacija većih dimenzija, gde on koristi umetnički neobičan i nekonvencionalan materijal – rendgenske snimke. Salaj koristi formalnu i sadržajnu stranu ovih snimaka. On ih prvo dekonstruiše u manje pravilne formacije, onda od njih sastavlja slike koje, zahvaljujući redefinisanju materijala, novom sastavu svetlih i tamnih područja, položaju u prostoru i aktiviranju svetlosti, prenose raznovrsne poruke već prema umetničkoj nameri. Danijel Salaj redovno predstavlja svoje radove na individualnim i kolektivnim izložbama na domaćem terenu (2001 Košice – Fenomen iluzije u umetnosti u Slovačkoj, 2002 Nitra – Ecce Homo Sperans, 2006 Bratislava – Bijenale slobodne umetnosti, 2007 Komarno – Muzika u umetnosti itd.), kao i na stranim izložbama (2002 Plzen, Češka Republika – III Srednjeevropsko bijenale crteža, 2006 Nove Sonč, Poljska – III Međunarodno bijenale pastela, 2007 Zutermier, Holandija – Dijalozi 2, 2010 Lođ, Poljska – XIII Međunarodno trijenale tapiserija itd.).

Danijel Salaj u Užicu predstavlja svoje pastele, ciklus Hebrejsko pismo i ciklus Kovitlanje, od kojih su četiri (Most, Kapija, Naselje i Sazvežđe – EKNM) usaglašene u obliku tumačenja.

Samo ime Sazvežđe, dopunjeno kriptogramom EKNM (Sazvežđe, pastel, 2008), evocira skriveno značenje, misteriozni sadržaj, koji mi nastojimo da poznamo, dešifrujemo. Dekodiranje ove „zagonetke“ otvara nam put do opažanja i razumevanja vizuelnih kvaliteta umetničkog izražavanja, inspirisanih najpopularnijom serenadom Volfganga Amadeusa Mocarta, to jest, G-dur serenadom iz 1787. godine, poznatijom kao Mala noćna muzika. Ova muzika, puna svežih tonova, stvorena za gudački kvintet, odjekuje takođe u kompoziciji i sredstvima izražavanja Salajevih pastela. Ritmički sastav zvezda, koje sijaju različitim intenzitetom podsećajući nas na temperament sonate i plesnu dinamiku dela u ritmu menueta, kao i vitalnost, razigranost i sreća u delu ronda Mocartove kompozicije, dopunjeni su u slikarstvu harmoničnom pozadinom i evociraju milostivu i nežnu romansu u andante tempu. Međutim, čak i ovaj deo ima energiju, pojačanu ekspresivnim rukopisom i lepršavim efektima punih crvenih nijansi. Raznobojnost Salajeve Konstelacije oslonjena na nijanse osnovnih boja – žute, crvene i plave, podseća nas na razumevanje, i istovremeno briljantnost Mocartove muzičke forme. Jasnoća i red, atributi muzike klasicizma, povezani su zahvaljujući periodičnom suptilnom linearnom motivu kvadrata, koje povezuje blistava zvezda – melodija Male noćne muzike – u uravnoteženu i lepu celinu – sazvežđe.

Grad (Naselje, pastel, 2006), kao formacija sa određenim uređenjem stalnih naseobina i sa izvesnim unutrašnjim redom, predstavlja, u simboličkoj oblasti, mikroprostornu strukturu univerzuma. Grad takođe raste prema ovom redu, pod uticajem koordinata sa centrom, što stvara neku vrstu pandana nebeskoj rotacionoj tački, poznatoj kao pupak (omfalos). U mnogim drevnim kulturama, pupak (omfalos) je u suštini predstavljao sveti kamen temeljac, mesto rođenja, univerzum, ili mesto stvaranja – pupak sveta, ili kamena, koji je sprečavao prodiranje podzemnih voda. Pupkom nebesa često se smatra Polarna zvezda, oko koje naizgled rotiraju druge zvezde severnog neba. Naselje kao manja formacija u poređenju sa selom ili gradom, predstavlja užu zajednicu kuća i stanovnika koji su (možda) bliži jedni drugima. Moguće je, ipak, da oni to nisu. Salajev pastel budi različite asocijacije kod gledalaca. Kompozicija nas podseća na zbirku većih i manjih stanova, fokusiranih oko centralne tačke koji poštuju princip razvoja urbane strukture. Stanovi, koji sijaju različitim intenzitetom, jasno su definisani kao ograničen prostor, prostor koji smo zaštitili od neželjenih stranaca. U naše vreme, slika rastućeg naselja priziva često osećanje društvene izolacije i usamljenosti. Impresivna raznobojnost platna, koja podvlači atmosferu kasne letnje večeri ili noći, takođe nas uverava da je to samo privremena pojava koja će proći sa dolaskom novog dana i sunčanog jutra.

Kapija (Kapija, pastel, 2006), kao simbol ulaska, ali i kao simbol sjedinjavanja i razdvajanja, javlja se u mnogim kulturama. Kao i most, i kapija predstavlja element koji deli, ali takođe i povezuje dva prostora, dva sveta. U hrišćanskoj ikonografiji i u nehrišćanskim religijama otvaranje kapije i prolaz kroz nju povezani su sa svetim obredima, kao prelaz iz jednog životnog perioda u sledeći; u hrišćanskoj simbolici i sa mesijanskom ulogom Hrista. U vezi sa arhetipskim motivom kapije ili vrata su i elokventne misli Aldžernona Henrija Blekvuda, engleskog proznog pisca, poznatog autora natprirodnih priča: „Vrata su svakako najznačajniji deo kuće. Čovek ih otvara, zatvara, kuca na njih, zaključava ih. Ona su prag i granica. Kada kroz njih prolazi, kada kroz njih ulazi i izlazi, čovek se nalazi u različitim životnim uslovima, u različitim stanjima uma, jer ona vode ka različitim ljudima, u drugačije atmosfere“ (H. Biderman, Leksikon simbola, 1992, str. 40). Salajeva je Kapija zaista otvorena, pa ipak prostor izvan nje ostaje nepoznat, mističan za nas. Magija mističnog prostora pojačana je blistavom svetlošću koja prodire između ulaznih stubova čije čvrste konture nestaju u zaslepljujućoj svetlosti. Plamteće crvene nijanse, koje daju prostornu dubinu kompoziciji, povećavaju intenzitet imaginarne svetlosti i daju osećaj pulsirajućeg, temperamentnog života, punog emocija.

Most (Most, pastel, 2012), kao znak koji označava čvrstu granicu između dve tačke, i kao element koji deli i povezuje dva sveta, čest je simbol promena i tranzicije. Duboko simbolično značenje i višeznačenjski nivoi takođe su sakriveni u ovoj slici, koja na prvi pogled privlači pažnju svojim živim bojama. Poznato je da je ljudsko oko najosetljivije na nijanse zelene, zato što je zelena boja najčešća boja na Zemlji. Na ovoj slici vidimo sveže zelene nijanse žive prirode – travu, drveće, zrela zrna, kojima nas priroda podseća na svoje prolećne prelaze. Našu pažnja zatim privlači pogled na belu traku koja izgleda kao da je satkana od paukove mreže i koja nas podseća na Mlečni put. Uprkos svojoj krhkosti ovaj je „most“ čvrst element stvaranja prostora, čija je stabilnost takođe podržana od strane pet vertikalnih linija narandžaste boje, poređanih u pravilnom ritmu. Naš zaron u dubinu prostora je potpomognut tamnozelenim dnom, koje kopira luk belog mosta. Most je simbol teškoća koje nastaju prilikom napuštanja zemaljskog sveta i prelaska u drugi svet i javlja se u svim poznatim kulturama. U hrišćanstvu, on je simbolično povezan sa pontifikacijom pape, što je izvedeno iz kolokacije pontifex maximus (glavni graditelj mosta). Ova veza sa kompozicijom evocira arhetipske dimenzije ljudskog iskustva sa prelazom iz materijalnog u duhovni svet, i pojačana je zelenom bojom, koja simbolizuje nadu i ponovno rođenje.

Kao što smo gore naveli, naša odluka da se dela umetnika Roberta Bjelika i Danijela Salaja povežu u jednu zajedničku izložbu došla je iz uverenja da oba umetnika, koristeći izuzetno zanimljiva izražajna sredstva, prenose univerzalno ljudsko iskustvo. Njihov umetnički pogled na svet je ipak formalno drugačiji i oscilira između realne ili hiperrealističke fleksije i apstraktnog motiva, ali njihov zajednički imenitelj jeste pokušaj da se prodre u neprobojno, tema konačnosti i smrti, kao i želja za harmonijom, mirom i slobodom duha.

Doc. Mgr. Adriana Récka, PhD.