„Novo slikarstvo je izbrisalo svaku razliku između umetnosti i života“
Harold Rosenberg

Malo je umetnika na domaćoj sceni, posebno slikara, koji su poput Aleksandra Dimitrijevića, u poslednjih desetak godina, imali tako vitalan razvoj. Prihvaćen od strane struke na osnovu svog prepoznatljivog konzistentnog manira, pokazao je slobodu da paralelno biva i tradicionalan, ali i da insistira na inovativnosti Ono što Aleksandra Dimitrijeviđa određuje kao kompetentnog umetnika, nije samo savršeno vladanje sopstvenim tehničkim resursima, već odmereno ali i hrabro traganje za samim sobom. Njegovo interesovanje od samog početka na strani velike umetnosti i on je učinio već dovoljno da sebi osigura mesto na toj strani.

Slikarstvo Aleksandra Dimitrijevića, čin je kojim umetnik sebi daje za pravo da se sa umetnošću saživljava. Budući da je slikarski čin još sredinom 20. veka proglašavan za umetničko delo po sebi, Dimitrijevićevo „uživljavanje" u sopstveni rukopis, nije novina. Ipak u njegovom radu uočavamo savršeno poznavanje suptilnih odnosa između automatizma sopstvenog čina, spontanosti i simbolike. Lolazeći od motiva beleški društvenih igara, Dimitrijević gradi sopstveni piktografski sistem apstraktnih ispisa cifara, znakova, linija. Dovoljno je slobodan, dovoljno svoj da veliča i ovekoveči ljudsku potrebu da dokolicom i društvenim igrama gradi lične socijalne odnose. Slučajno pronađene artefakte transponuje u umetnička dela. Dimitrijevićevi „Artefakti" sačinjeni od pronađenih crteža - zabeleški nepoznatih ljudi, sakupljeni i organizovani i jednu celinu, istražuju karaktere, interesovanja i navike nepoznatog autora. Metodom inverzije, umetnik analitički pristupa informaciji saopštenoj vizuelnim jezikom na parčetu hartije, tragajući za karakaterom i profilom autora samoga zapisa, u nameri da najčešće prenese identičan grafizam na veliku površinu.

Piktotrafski sistem uspostavljen na Dimitrijevićevim radovima nepregledno je polje varijabli. Ono na šta smo navikli kada je u pitanju Dimitrijevićev likovni izraz, jeste raznovrsnost formata i podloga (platno, zid, slagalice). Njegova istraživanja po pitanju kolorita nas tek mogu iznenaditi. Odnos negativ-pozitiv često je prisutan. Centrifugalne forme pročišćenih piktograma na monohromatskoj pozadini slagalice, rezultat su dugogodišnje posvećenosti motivu, a zalaze na polje preispitivanja koncepata prema teoriji boje i prostora. Na ovaj način se prvobitna potreba za artikulisanjem svakog delića površine, hromatskim i grafičkim detaljima, svodi i pročišćava. Crtež je jasan i direktan, kolorit u sintezi sa grafizmima. Slike su date frontalno. Jednostavni znakovni nizovi ukl opljeni su u formate. Naglašena je lepota jednostavnosti.

Dimitrijević je jedan od ređih umetnika koji danas uspeva da izbegne izbor između ili političkog ili estetskog u umetnosti. Njegova odluka da slika i samo da slika oslobodila ga je krupnih društvenih dilema i zahteva da menja svet. Sopstvenim autentičnim rukopisom i izborom teme, Dimitrijević dokumentije svet oko sebe i materijalizuje doživljaj stvarnosti, briše razliku između umetnosti i života.

Slađana Petrović Varagić
januar, 2013.