CRTEŽ JE TREPTAJ…

U crtežima ciklusa Treperenje koji su rađeni ortodoksnim crtačkim tehnikama - olovkama u boji i grafitima, bazičnu strukturu čini sveopšti kontrast punog i praznog, prostora monohromatske čistote kao i onih prostora gde je potencirana veristička obrada bojom karaktera delova crtane materije. Motivi na osnovu kojih se gradi struktura i podstruktura slike jesu životinje i artificijalni prikazi životinja (veristička obrada) koji se uvek i isključivo nalaze u pejsažu (prostornost putem beline i zasićene tame).

Prostor iznedren putem dominantnih energetskih linija i nabujalih masa tih linija, likovni je odgovor Jelene Šalinić na egzistencijalno pitanje Sveprisustva i slobode. Sagregacijom jednog elementa naturalnog okruženja projavljuje se mikrosavršenost, dok se makrosavšenost emanacije primordijalnog iskazuje kroz celinu prizora, pejsaža na kome sasvim namerno nema čoveka. Ljudsko bistvovanje protkano antinomijama konsternira umetnicu kao i bezbrojne pre nje, ali ona silinom talenta i znanja na to može da da odgovor i to ovom izložbom čini. Pogubni upliv čoveka u zabranjene aspekte bistvovanja simbolički je predstavljen crtežima igračaka životinja u istim pejsažima koje su tu u blasfemičnom pokušaju da zamene sam život. Umesto čudesne složenosti života i bića njime ispunjenim, stoje bezdušni artifekti od plastike koji samo spoljnom pojavnošću imitiraju život.

Koncept rustičnog tvorenja crteža pejsaža izvedenih u jednom dahu (treptaj kosmičkog) nasuprot detaljno-likovnog analitičkog prikaza pojedinačnih života i imitacija života (treptaj kosmičkog?) ima svrhu da naš duhovni pogled i misao uputi ka viđenju bezglasnog vriska vasione kojim je ovaj svet i stvoren, ali i da u tu vasionu pošalje opomenu. Jer notorno je da umetnost koja nema elemenat makar akcidentivne angažovanosti u duhovnom smislu ostaje neusmerena i rasplinuto je samozadovoljna. Gotovo sterilna. Umetnik svojim duhom, dušom i razumom reaguje na sebe i svet oko sebe, te epiklazom umetnosti daje odgovor na spoznaje koje su u osnovi uzvišene-divne, odnosno nisko-odvratne.


Odgovor Jelene Šalinić je da u jednom kreira sklad uzvišenog koga u punom intezitetu lepote vidimo očima na njenim crtežima, ali i podtekst niskog, opomenu koju spoznajemo umom. To je za onoga ko ume da vidi kenotično iskustvo posle koga samo možemo biti bolji ljudi, odnosno svetovni vladari na planeti Zemlji kako umetnica posmatra ulogu čoveka. U formi osećajnog, u isto vreme sofisticiranog i moćnog crteža, kao retko kada prizvana je modernistička i postmodernistička idejna angažovanost koja kontekstu daje posebno mesto a vanformatskom spoznavanju dela verifikacionu uslovnost. Etičnost i eteričnost protkane u nekonformističkom aktu slobodnog čoveka-umetnika oduvek su bile pokretačke sile Umetnosti koja u novom veku tek treba da dokaže svoju vitalnost, a dela Jelene Šalinić nastala u ciklusu Treperenje joj pravoverno daju doprinos koji sada nije lako izmeriti. To ostaje vremenu, istoriji i svima nama. Plodovi proživljavanja, tihovanja i rada posvećene umetnice su u 2007. godini već bili uočeni, te je dobijanjem dve značajne nagrade za crteže iz aktuelnog ciklusa otpočela njihova javna verifikacija...

... Kako znamo da je u realnosti sna sve ma kako bilo apsurdno, ustvari potpuno opravdano i logično, tako i u realnosti Srbije, Evrope i sveta u 21. veku vandalsko tretiranje umetnosti odista jeste bizarno ali istovremeno i logično i normalno. Međutim, san ima čudna pravila i nepredviljiv tok, pa to uništenje ponekad kao u slučaju najnovijih radova Jelene Šalinić postaje svoja antiteza. San ili noćna mora, kakogod, logika realnosti sna umogome vlada našim životima, što je veoma teško osporiti. Za pravilnu percepciju ove izložbe je pak jedino važno da je ona u umetnosti i jedina moguća logika, a da je crtež treptaj koji traje beskonačno i u kome vreme teče unutar njega.

Marko Terzić