ČISTO, BELO OTAŠEVIĆEVO DELO

Piter Bruk je na jednom mestu upozoravao: Uvenuće svaki živi teatar koji misli da može stajati izvan nečeg tako trivijalnog kao što je moda. Dušan Otašević ide mnogo dalje, do nečeg još trivijalnijeg, do kiča, i smelo trvrdi da je taj ogavni kič - brat blizanac uzvišene umetnosti. I to sijamski. I to što je rekao Otašević je pokušao i da dokaže. On je svoj atelje, svoju stvaraonicu, napunio rekvizitima i simbolima potrošačkog društva, i od tih rekvizita, od onoga što se upotrebljava i posle upotrebe baca, izgradio je svoj svet i svoju umetnost. Od tih alata, lutaka, olovaka, četki za brijanje, pasti za zube, noževa, makaza, poklopaca i kuvarica, od tih amblema, reklama i parola, on stvara slike koje neće da budu slike nečeg drugog, nego slike samih sebe. I koje čak neće da budu ni slike, nego predmeti i objekti, koji su se izborili za treću dimenziju, i koji se konstituišu ne samo kao neka alternativna nova umetnost nego kao nova i alternativna stvarnost.



Međutim, izlazeći iz ramova i bežeći iz štafelaja, ti novostvoreni objekti nam otkrivaju svoju neodoljivu likovnost. Te slike koje neće da budu slike ipak jesu slike. Oslanjajući se na ulični, kuhinjski, zanatlijski, potrošački i politički jezik, Otašević hoće da pruži priliku umetnosti da se rodi iz neke druge majke. Da se rodi drugačija. Pri tom, on ne zaboravlja ni onu majku koja je rodila klasično slikarstvo. Tako ćemo na njegovim slikama, pored četkice za brijanje, noža, makaza i četkica za zube, naći i Mantenjinog svetog Sebastijana, i Vermerovu vezilju, i Direrovog zeca. Naš slikar, koji kič i uzvišenu umetnost proglašava za dva brata blizanca, neće jednog od njih da doživljava kao oca a drugog kao očuha.

Testerišući svoje panele i daske, farbajući velike površine autolakom, istiskujući zubnu pastu, meseći svoje drvene kolače i muteći drveni sladoled, sekući nožem zelenu drvenu ribu, i pri tom obilno citirajući klasične i moderne slikare, Otašević nam daje na znanje da sve, od onoga što nađe u samoposluzi do onoga što nađe u Kunsthistorisches Museumu, može da upotrebi kao materijal za slikanje...



Otašević je otkrio i zaposeo neku tačku s koje se vidi u iznenađujućim i neočekivanim oblicima i perspektivama. Zahvaljujući toj tački, on oko sebe vidi neke drugačije pejzaže, i nalazi drugačija značenja, i ta nam značenja i pejzaže otkriva na svojim izložbama. Kod njega se saobraćajni znak pretvara u političku poruku, klozetska šolja u prozor i vidik, a trivijalno prestaje da bude trivijalno...

Otašević je tako trivijalne radnje, kao što su pranje zuba i brijanje, pretvorio u složene i dalekosežne metafore. Gledajući ta dva poliptiha, pomišljamo da su pasta za zube i brijanje, da su pena i sapunica, čudovišta koja će nas na kraju progutati. Što je najlepše, ta nas čudovišta, spakovane tube, čekaju u samoposlugama, da ih kupimo i aktiviramo.



Da li Otašević hoće da kaže da će apokalipsa doći iz supermarketa, i da će potrošačka civilizacija, ili civilizacija uopšte, i cela naša planeta, nestati u sapunici i peni? Ne znam da li je Otašević hteo da kaže baš to. Ali sam odavno naučio da razlikujem ono što je pisac hteo da kaže od onoga što, nezavisno od njega kazuju njegove knjige.

Ljubomir Simović
odlomak iz knjige "Čitanje slika"