Užička
Gradska galerija imala je čast da prva na ovim prostorima bude
domaćin izložbe "Pariski jesenji salon". Direktor
Galerije Dušan Starčević rekao je na otvaranju da ona
znači "dašak svetskog vetra" za naše umetnike i našu
kulturnu javnost.
Izložbu
je 25. septembra otvorio republički premijer dr Zoran Đinđić
i tom prilikom naglasio da Užice ima privilegiju da vidi svetske
trendove u umetnosti pre mnogih evropskih metropola.
Na
otvaranju je govorio i Drago Dedić, slikar i predstavnik
Umetničkog saveta Jesenjeg salona. "Ova izložba je izazov
posle desetogodišnje tragedije ovog naroda ali i odraz srpsko-francuskog
prijateljstva", istakao je Dedić.
Na
otvaranju izložbe bili su i umetnici i likovni kritičari iz
Francuske, koji su došli da se bliže upoznaju sa stvaralaštvom
užičkih umetnika.
PROSTOR
SLOBODNOG IZRAZA
Sezan,
Roden, Renoar, Gogen, Bonar, Vijar, Van Dongen, Vijon, Šagal,
Sutin, Brankusi, Pikaso, Brak, Tuluz-Lotrek, De Stal, Difi,
Matis, Kamij Klodel, Kandinski, Leže Fužita, Le Korbizje, De
Vlamink, Brer, Bife, Reberol, Mesažije, Poljakov, Estev, Vazareli,
Zao Vu-Ki, Zadkin... i hiljadu drugih umetnika koji čine čast
i slavu najvećim svetskim, ali i pariskim muzejima, posebno
Muzeju Orse, otkriveni su publici na Jesenjem salonu.
Od
1903. godine, kada je osnovano, naše udruženje nezavisnih umetnika
odigralo je značajnu ulogu u kulturi, u oblasti likovnih umetnosti.
Daleko od svake komercijalne preokupacije i često mimo ili nasuprot
estetičkih diktata trenutka, naš Salon umeo je da očuva svoju
prvobitnu vokaciju, da bude prostor slobodnog izraza, istraživanja
i prepoznavanja.
Verni
načelima otvorenosti i slobode, želeli smo da damo novi zamah
ovoj instituciji koja itekako vodi računa o mladosti i o inovacijama,
otvarajući se još šire nego u prošlosti prema savremenim umetnicima
iz cele Evrope, ali i iz čitavog sveta.
Danas, stvarajući sopstvenu budućnost, Jesenji salon putuje
svetom.
I
evo nas u Srbiji, u gradu Užicu koji nam je domaćin. Srećni
smo i ponosni zbog toga. Putovanja i susreti izvori su podsticaja
i nadahnuća, a za umetnika, da bi bio plodan, ne sme da bude
granica. Zahvaljujem gospodinu Dušanu Starčeviću, direktoru
Gradske galerije, inicijatoru ove izložbe, koji je, uz podršku
gospodina Miroslava Martića, gradonačelnika, pozvao pedeset
umetnika da svoje radove izlože u gradu Užicu. Beskrajno se
radujemo što dolazimo u vaš grad i u vaš region. Zahvaljujem
i gospodi Dragu Dediću i Nenadu Žiliću, članovima Jesenjeg salona,
koji su umnogome zaslužni za uspeh ovog događaja.
Želim
najveći uspeh ovoj izložbi Jesenjeg salona u Užicu, sa nadom
da će doprineti razvoju umetničkih veza između naših dveju zemalja.
Žan-Fransoa
LARIJE, akademski slikar,
predsednik Jesenjeg salona
PRAZNIK
SLIKARSTVA
Izložba
44 slikara iz Pariza, grada svetlosti i umetnosti, pravi je
praznik slike u svakoj galeriji, u svakom gradu. Za posetioce,
to je prilika da osete dašak svetskog vetra, damar i strujanja
evropske umetnosti danas; za ovdašnje slikare izazov poređenja,
ako ne i podsticaj koji se često rađa iz takvih susreta.
Zahvaljujemo
za velikodušnost svima koji su pomogli organizovanje ove značajne
izložbe, posebno gospodinu Žan-Fransoa Larijeu, predsedniku
Jesenjeg salona, kolegama Nenadu Žiliću i Dragu Dediću, Ministarstvu
kulture RS, načelniku Zlatiborskog okruga lliji Uroševiću, sponzorima
i donatorima.
Od
sveg srca zahvaljujemo svim pariskim kolegama, članovima Jesenjeg
salona, na ovom dahu preko potrebnog svežeg vazuha, radosni
i ponosni što i naš grad ovim događajem, sa svim njegovim tragovima
u budućnosti, dodaje neprekinutoj liniji francusko-jugoslovenskih
kulturnih veza.
Dušan
STARČEVIĆ, akademski slikar,
direktor Gradske galerije u Užicu
KULT
PARIZA
U
praskozorje novog veka i milenijuma, gostovanje nadaleko čuvenog
Jesenjeg salona iz Pariza sa selekcijom originalnih, aktuelnih
ostvarenja renomiranih stvaralaca i afirmisanih aktera pariske
i svetske likovne scene u prostorima Gradske galerije u Užicu
javlja se kao dogadaj bez presedana, čin višeznačnog umetničkog,
ništa manje snažnog moralnog dejstva.
U
drugoj polovini već prošlog, dvadesetog veka, počev od 1952.
godine, sa velikom izložbom savremene francuske umetnosti u
tadašnjoj Jugoslaviji, ne samo da su inicirane izložbe-dogadaji
studijskog tipa, sa najkrupnijim imenima slikarstva i drugih
rodova i grana, pružajući, posredstvom originala, kao na dlanu,
retrospektivne uvide u ono što je dala epoha modernizma iz herojskih
godina, što je imalo itekako direktnog uticaja i podsticaja
u odnosu na procese oslobađanja izraza ka evropskom i svetskom
horizontu umetnosti. Već je to na svoj način potvrđivalo nezamenljivu
ulogu Pariza kao stožera i dominantnog, uticajnog centra sveta
moderne umetnosti za mnoge domaće stvaraoce, tako da su odlasci
i veze sa Parizom između dva rata, skoro svih iole relevantnih
umetnika, nastavljeni sa ništa manjim intenzitetom i nadalje.
Iako su se u decenijama koje su sledile, pozicije, uslovno uzev,
"svetskih" centara moći u likovnim umetnostima itekako
pomerale, ili bolje reći doživele svojevrsnu eskalaciju, sa
obe strane Atlantika, što se, sa nepredvidivim ishodom, nastavlja
i danas. Ali, sa druge strane, magnetska privlačnost Pariza
za umetnike iz raznih delova Evrope i istočnih zemalja ne samo
da nije slabila, već je i u tim, za mnoge teškim decenijama,
značila ogromno mnogo, i ako ništa drugo, podatak da je najveći
broj umetnika koji deluju i žive u inostranstvu, na primer iz
dijaspore Srba u svetu, upravo u Parizu, više nego rečito govori
sam za sebe.
No,
uz velike, izvanredno pripremljene izložbe iz programa kulturnih
veza sa inostranstvom, koje su iz tehničkih i mnogih razloga
održavane samo u većim centrima i gradovima, sa veoma učestalim
ritmom, važne su bile izuzetne samostalne izložbe najvećih imena
moderne epohe, uključujući tu i centralnu figuru Pikasa, a zatim
i niz retrospektivnih iz novijeg perioda, gde su se našle i
izložbe Majskog salona i stvaralaštva mladih.
Ne
bi se moglo reći da je na nekom oficijelnom nivou postojao kult
Pariza kao autoriteta i arbitra moderne umetnosti, ali je kod
samih umetnika, bezrezervno, kod ogromnog broja publike, kod
stručne kritike, taj program izložbi uvek prihvatan kao niz
događaja prvog reda. Tu se pokazalo, naime, i ono što vredi
i za izvođačke umetnosti, da epitet velikog, vrhunskog, može
da ima samo ono delo koje ne silazi sa repertoara. 0 tome svedoče
velike retrospektive koje stalno kruže svetom, kojih ima u kalendarima
izložbi skoro svih umetničkih publikacija.
I
ovaj plemeniti čin prikazivanja aktuelnosti Jesenjeg salona,
iz zemlje koja je kolevka salona, a ovaj iz Gran Palea etalon
svih modernih salona uopšte, pokazao je više nego što bi se
to i slutilo, mudrost i razumevanje što je za jugoslovensku
premijeru odabrao Užičku galeriju, koja je sa novom upravom
uspela da podigne programski nivo tako visoko koliko bi retko
ko očekivao, što joj daje veliki mandat za budućnost.
Dušan
ĐOKIĆ,
slikar i likovni kritičar (A.I.C.A.)
