Aktuelne izložbe

13. међународни графички бијенале "Сува игла" Ужице 2017.

Četvrtak 8. Jun 2017. - Petak 28. Jul 2017.
Магична игла

Појава суве игле oдражава исконску потребу ликовно-визуелне уметности да створи илузију о представљеном предмету која ће бити што уверљивија. Захваљујући изузетној способности артикулације детаља и илузионистичком квалитету ове графичке технике, било је могуће остварити такав циљ ликовне уметности. Када је, међутим, у периоду ескалације модернизма и његове експерименталне фазе сазрела свест о томе да се сува игла не мора a priori стављати у функцију илузионизма, дошло се до онога што је иначе манир модерне, а то је да сува игла кao специфичан графички језик испитује саму себе. У периоду апстрактне уметности сувом иглом се могло радити са циљем да, независно од било каквог предмета или илузионистичке представе, покаже своје изражајне могућности, без обзира на то да ли се за основу користи геометријски облик или се импровизује са тзв. слободном формом, органском или неорганском - другим речима да се преиспита шта све ова техника у језичком смислу може да пружи.

Радозналост према сувој игли инспирисана је једном лингвистичком имагинацијом - „задатак“ суве игле није више само да створи представу о предмету, већ да испољи властиту структуру; дакле овде није реч о предметности, него о језику. У том смислу улога суве игле није искључиво представљачка - не поставља се у фокус оно што једно уметничко дело приказује, већ се потенцира језичка структура тог рада и цене се њени естетски квалитети. Ово наравно није правило, и сува игла увек може да се врати својој првобитној, класичној намени, а то значи да се користи онда, када у зависности од уметниковог хтења, треба створити утисак предметности, односно у радовима фигуративног садржаја. На примерима таквих ликовних остварења сува игла ће показати своје дражи у пуном светлу, чак можда пре него онда када се окреће самоиспитивању, када се баца у апстракцију и почиње да размишља о сопственој структури.
Можемо рећи да је сува игла подобна графичка техника која је одиграла важну улогу у савременој уметности, тиме што је, испољавајући своју структуру и своје језичке могућности, рехабилитовала сопствени историјски садржај. Другим речима, рехабилитовала је властиту употребу и то онда када се користи за приказивање фигурације. Сува игла инспирише и једну и другу алтернативу - мотивише уметнике који истражују потенцијал њеног чисто ликовног језика који таутолошки следи медитацију о сопственим дометима и значају, и онда када се ставља у илузионистичку функцију. Шта се тада уочава? Види се то да је све оно што је у историји модерне уметности сува игла показала у делима мајстора који су истраживали њене аутохтоне могућности, потврдило историјски смисао њене употребе за илузионистичке приказе. Ово представља само један вид рехабилитације суве игле, што никако није конзервативно враћање погледа на њену ликовност.

Поставља се питање откуда уопште интересовање стваралаца за технику суве игле у времену када се посредством нових медија постиже оно што бисмо могли назвати циљем уметности - достизање савршенства у приказивању стварности. Показало се, међутим, да сува игла има способност да се као посебна језичка структура испитује као „ствар по себи“. Наиме, када је постигнут врхунац у употреби суве игле, јавила се потреба да се преиспита сâм медиј ове технике и њене изражајне могућности. Током 20. века прешло се на нефигуративан начин примене суве игле који се одвијао у склопу иноваторског критичког подухвата карактеристичног за модерну уметност уопште. Она је, једноставно, пролазећи кроз период самоиспитивања, морала да заборави на фигуру, на свет, на посредовање између виђеног и урађеног.

Када сува игла постиже максимум естетских вредности? Постоје две могућности - најпре, да у времену када постоји фотографија којом се далеко лакше постиже висока резулуција опажања, сува игла, као што је већ речено, заборави на своју класичну функцију која евоцира рад старих мајстора. До изражаја долази мануелност, као и оно што по свом дејству, по ономе што је смисао ликовног израза, превазилази и једно и друго - преиспитивање у којем се техника суве игле третира као аутентична појава и истражује чисто феноменолошки, као и оно што се у савременим техникама нових медија постиже у фигурализму. За разлику од суве игле фотографија нема таква естетска дејства, иако, захваљујући финоћи и захтевности своје технике и језика пружа извесно узбуђење у рецепцији.

Друга функција суве игле је традиционална; она се после епохе модерне уметности ослободила интереса за преиспитивањем и вратила својој исконској намени -сува игла поново постаје средство изражавања онога што је опажено и изнова добија миметички карактер. Испоставило се да је период у коме је она испитивала саму себе „учинио услугу“ обновљеном фигурализму – сува игла се придружила општој тенденцији ликовно-визуелне уметности, усмеравајући се према ономе што се обележава као ретро принцип. Веома је важно нагласити овакав дуализам суве игле која се вековима усавршавала са једним циљем - да уколико је то могуће, захваљујући превасходно својој прецизности и предоминацији изражајности детаља, надмаши и сâмо сликарство. Таква тенденција дала је врхунске резултате.

Посетиоци XIII Међународног bијенала суве игле у Ужицу треба да имају на уму чињеницу да се сува игла овом приликом излаже да би се испитала као ликовни језик, а не само као средство за представљање одређених предмета или појава. На овогодишњој изложби јасно се издвајају графички листови са чисто самоиспитивачким, таутолошким карактером, од примера који показују релацију према ономе што је реалност. Прво је свет по себи, а друго је свет уопште, свет који је виђен, алудиран техником суве игле. Дакле, један део одабраних графика показује настојање да се пробуди поновни интерес према фигуралном изразу, у коме је сува игла, као најпрефињенији и најзахтевнији графички медиј, захваљујући својим техничким могућностима готово недостижна. И уколико је схватимо превасходно као графички језик, онда се може закључити да у техничком смислу она представља крајњи домет графике. Међу изабраним радовима има и таквих који потенцирају суву иглу као медиј који нема другачији циљ од тога да истражи границе сопствених техничких могућности, при чему се губи из вида шта је приказано и колико вреди - у естетском, у духовном смислу и у смислу људскости.

Какав је значај употребе суве игле данас? Одговор на то треба тражити у ономе што је био технички порив да се она пронађе - повећање резолуције графички представљеног предмета. Још је тежња старих мајстора графике била садржана у таквој тенденцији. Ликовна уметност је одувек стремила решавању проблема резолуције пластичности илузионистички уверљиво приказаног садржаја ликовног дела, међутим та резолуција никада није била циљ уметности сама по себи, већ се од ње увек очекивало да буде изражајна и да поседује естетски набој. Данас се јасније него икада пре види да, ако се целокупна ликовна уметност кроз своју историју „отимала“ око тога да постигне што вишу резолуцију, она није имала за циљ квантитативни ефекат, нити да одражава убедљиву датост ствари као утисак лажног присуства, већ је њена намера била да се кроз илузионистичку представу створи сензација. Реч је о трансценденталном моменту који прожима читаву ликовну уметност и који се остварује управо посредством резолуције; ипак, суштина није у томе да она у техничком смислу буде једнака, па можда чак и оштрија у рецепцији него сâмо гледање оригиналног предмета; није то циљ, већ је циљ заправо метафизички, циљ је узбуђење које настаје када се уметнички предмет гледа; што се пажљивије посматра, све више се открива тајанствена лепота коју садржи. Готово увек је то нешто више од истине, промисао којој је тежила ликовна уметност кроз читаву своју историју. Та истинитост је данас досегнута новим медијима. Међутим, поред тога опажа се и нешто тајанствено, што је ту захваљујући својој префињености. Оно нешто више од истине које се налази у самом предмету ниједна фотографија нити модерна технологија не могу да открију. Сува игла надмашује тривијалност приказане реалности и таква њена особина, која је потенцирана у односу на друге медије ликовног израза, јесте управо нешто што чини непролазну виталност и супериорну вредност ове графичке технике.

Евгенија Блануша


НАГРАДЕ И ПОХВАЛЕ XIII МЕЂУНАРОДНОГ БИЈЕНАЛА СУВA ИГЛA:

Гран при Бијенала - Michalina Wawrzyczek - Klasik (Пољска)
Златна игла - Anna Sadowska (Пољска)
Сребрна игла - Stanislaw Cholewa (Пољска)
Бронзана игла - Милица Бјелановић (Србија)

Награда Учитељског факултета Ужице - Вања Бајовић (Србија)

Похвале Бијенала - Rasa Žmuidiene (Литванија), Arianna Tagliabue (Италија), Александар Симоновић (Србија)